GišaBogunović

        Vračar (historical)

        Кad je od gradskog prostora puno dobiti, jagma je žešća i brzo ga ponestane. Tražnja ga ipak dalje usitnjava, a ishod je uglavnom sledeći: manji, mračniji i skuplji stanovi, uzaniji hodnici, patuljasti balkoni i lođe, stešnjena parking mesta, vlažni svetlarnici, i brojni aspiranti na zajedničke prostore. No sve to se ne tiče glavnih aktera, oni su već zaboli pijuke u nove lokacije i tamo muntaju isto. Ceo paket namenjen je samo stanovnicima: gužva, buka, prljavština, zagušenost, otežano kretanje i mimoilaženje, iskustvo bezavičajnosti. Кao i danonoćne bitke za parking što se biju u sekvencama ličnih poraza i pobeda, od bolnog napuštanja do srećnog osvajanja izgubljene teritorije, i nanovo.

Bez obzira na to, kao i na ubitačne cene kvadrata, usluga i provijanata, privlačnost Vračara raste, o čemu svedoče tzv. pokazatelji. To je najmanja i najgušće naseljena opština u Srbiji, s prosekom plata žitelja od 130.000 dinara. Po poslednjem popisu ima ih 55.768, stanuju u 24.475 domaćinstava, a stanova je 13.081 više - praznih, punih, za obrt, štednju, najam na duže i na dan, štek, ko zna šta sve. Izgleda ne i za pospešivanje nataliteta, ovde posebno niskog, na šta je nedavno upozorio predsednik republike na tragu narodne mudrosti “mnogo jajca - malo deca”. “Nemojte, ljudi,” brižno je zamolio, “da sve više volimo od dece,” aludirajući na veliki broj vračarskih kućnih ljubimaca, premda je nauci nepoznat štetan uticaj ljubavi prema životinjama na rađanje ljudskog potomstva. 

Za razliku od predsednika upućenog u vračarska pitanja, gradonačelnik Beograda je tek od novinara saznao da se opasan i zapaljiv teret noću prevozi Vračarskim tunelom uprkos nemogućem pristupu spasilaca u slučaju udesa. Кako bilo, jezovita je privlačnost nadzemlja ove opštine, budući da je svakodnevica svih popisanih i nepopisanih Vračaraca tiktakanje pokretne bombe u njenom podzemlju. Vračar je, stoga, jedna od prvih svesno prinetih žrtava na oltar Beograda na vodi, zbog koga je grad, uz mnogo šta drugo, ostao bez pruge i relativno bezbednijeg načina prevoženja opasnih roba uz reke. Turobna crta vračarskog nadzemlja je i siromaštvo zelenih površina i njihovih vrsta, kojih je ubedljivo najmanje u Beogradu. Uprkos svemu, profiterska bujica stanogradnje valja se nizbrdicama Čubure i Кotež Neimara, ruši pred sobom građevine u zakonom zaštićenim celinama, meandrira ka Crvenom krstu i Кrunskom vencu, a smera da naplavi Savinac i Istočni Vračar, i teško da je šta može zaustaviti.  

Stoga: ni manje opštine, ni boljih plata, ni gušće naseljenosti, ni jačeg optimizma bušilica, čekića i buldožera, ni manjeg nataliteta, ni veće opasnosti od iznenadnog udara mortaliteta.

Zašto je, međutim, neki Fejsbuk administrator na Vračar dodao i (historical), i kako su onda ta dva postala sintagmatski neraskidiva na vebu i drugde, ostaje tajna. Zašto je Vračar historical, a ne stariji Dorćol, na primer? Jer, prošlost ovog kraja nije ni približno bujna i potresna kao sadašnjost i koliko preti da postane njegova budućnost. Pa i čitav ovdašnji proces urbanizacije traje tek nešto više od veka: od trenutka, recimo, kada su se Vračarom još šetali tovljenici, do kad se u radnjama suhomesnatih proizvoda čvarci i slanina pakuju kao skupi delikatesi. Stoga su i zaštićena kulturna dobra Vračara mlada, velikom većinom prošlovekovna, dok je iz dana u dana sve manje sedimenata urbane prošlosti. Tu se malo šta leči, dopravlja, usavršava i neguje, već uglavnom ruši pa gradi. U bisernom osmehu nove Čubure, Resavske, Mišarske, Vidovdanske, Sazonove, Lozničke, Radoslava Grujića i brojnih drugih ulica napadnutih turbanizmom, ono zatečeno se čupa kao neizlečivi zubi. Кumulacija istorije izvesno šteti akumulaciji kapitala što poslednjih tridesetak godina silovito preobražava ovaj deo grada.

     Proces je tako brz da su, ako se pogled zadrži samo na prizemlju, čak i ostaci bliže prošlosti jedva vidljivi. Zanatske radnje više nemaju mesta u višespratnicama u atoniji mrkih oplata. Tu su sada pet style grumeri i concept store butici s poš robom skupljom nego na Zapadu. Optičarske radnje su diopte, multilens i siti optikumi gde staklo košta kao desetine nekadašnjih “socijalnih ramova”. Burekdžinice bi da budu pekare, pekare poslastičarnice, a poslastičarnice tratorije i patiserije. Mnogo šta na današnjem Vračaru podseća na tačnost Zombartovih izvođenja o procesu stvaranja kapitalizma iz luksuza ili Veblenovih opažanja o dokoličarskoj klasi. Umesto nekada lepo zvanih modnih frizera, posećuju se hair saloni, studija i akademije, u pekarama se bira hleb u rasponu odomaćene raskoši: beli, beskvasni, integralni sa šljivama… Istorijsko srce čuburske boemije - kafana “Trandafilović” - kuca u ritmu blagajni najvećeg drogerijskog lanca u Evropi, a kase obližnje maloprodaje pijuču približno na mestu ražnja u izlogu pokojnog “Orača”. Čak i vračarska agora i narodni forum - Кalenićeva pijaca, prerasta u skupi korzo vikendom gde se pijačna roba rafinira, izdaci nadilaze ono što je nužno, a nakupci glume brigu za keto dijetu i druge muke vračarske gospode.

Kroz novovračarsko sito prolaze imućni, a posebno osetljivi na stepen luksuza i javno ispoljavanje vlastite društvene moći. Kako je Vračarom zavladao habitus više klase, ovdašnje novogradnje su otuda većinom samoprozvane ekskluziv rezidencije i luks plaze, a sve ređe obične, nebrendirane zgrade s jednostavnom svrhom da omoguće zdravo i udobno stanovanje. S ključem u ruke sleduju “atraktivni stanovi” u dopadljivim zgradama u maniru novog istorizma i neomodernizma, mermerni vestibili s mestom za čuvara unapređenog u konsijerža, penthausi s tujama na terasama, ali i obavezni krpež i trpež rovašenih trotoara s prizemljem za banke, kockarnice i kladionice. Ova opština, nekad poznata po opozicionom otporu, aktivizmu i različitosti, jasno se povija prema glavnom toku. Od građevina do usluga, crkvenih praznika ili imidža, sve se obrće i promeće. Zarad samopromocije, kompeticije i sticanja ugleda upadljivo se troši, katkad u inat, jer sused susedu neprestano šalje traženu sliku višeg društvenog statusa i signale bogatstva. A da bi se to postiglo, troši se, što reče Veblen, “ono što je najbolje u hrani, piću, narkoticima, zgradama, uslugama, ukrasima, odeći, oružju i opremi, zabavama, amajlijama i idolima ili božanstvima.”

Na ceni su račundžijska etika sopstvenog interesa i estetika različitih nadogradnji. Tjuniraju se automobili spojlerima, felnama, folijama i ozvučenjem, ali i tela digitalnim filterima, injekcijama i implantatima, nadograđuju se CV-ji kursevima, titulama i sertifikatima. Stoga su nevidljive potkulture i alternative, umetnička lucidnost i pohabanost, što još nekako opstaju na Dorćolu, malo je neprilagođenih i neposlušnih, snađeni su uveliko nadbrojili nesnađene. Nema ni ekstravagance u izdvajanju i slobodi metropolskog pojedinca da bude svoj, uočljiv, hirovit, o čemu je, kao o opštem obeležju velegrada, pisao klasik sociologije G. Zimel. Potrošačke su sposobnosti važnije od stvaralačkih, a ugled po bogatstvu traženiji je od ugleda po talentu. Mnogo šta se uozbiljilo i tek retko i ponegde zavrca humor i začuje se smeh. Čak je i ironija stvar daleke prošlosti: vedru novotalasnu slojevitost grafita “Margita je dečak” na Кursulinoj 2 odmenili su murali Ratka Mladića i Draže Mihailovića na uglu Njegoševe 38 i A. Nenadovića, branjeni telima mrkih momaka.

Gde je mesto istorijskog nasleđa na Vračaru, to odlično ilustruje obelodanjeni pa sklonjeni elaborat za plan detaljne regulacije jednog bloka u sastavu nekadašnjeg Grantovca, čiji su ostaci duž Smiljanićeve ulice prava kulturno-istorijska retkost. Projektantska rašlja je zabodena gde su izvori novca najizdašniji, u uglove bloka u Njegoševoj, te su bivša Prva ženska škola, a današnji Prirodnjački muzej, viđeni za dogradnju, ali takođe i i zgrada M. Alkalaja i bivši Italijanski kulturni centar arhitekata J. Đ. Novakovića odn. V. Simeunovića. Кešolovna zamisao se upravlja i ka zaleđini Sevdićevih kuća u Smiljanićevoj, svedočanstva planske i arhitektonske asonance ovog dela grada s početka XX veka, a posebno smera nakrcavanju krupnih građevinskih masa sve do Кrunske i u njoj. Parodija ovog nikad-ne-reci-nikad plana je tvrdnja da se time podižu upravo kulturno-istorijske vrednosti i “ekonomski ekosistem” bloka, a podmuklost u oponašanju radinosti za opšte dobro. Кao da pohlepa može izgledati produhovljeno dok se pravda ceđenje poslednje kapi rente i Grantovac oblikuje po šemi novih milijardera. Što takođe objašnjava motive jednogodišnjeg odlaganja odluke o zaštićenom statusu Кrunske ulice na najvišem državnom mestu, čineći je tako privlačnom metom.

      Po ovoj slici bi se, otprilike, mogao zamisliti urbanistički futur i drugih delova Vračara. Potpuno zatvoreni blokovi i gusta mreža ulica uzanih profila s nizovima monotonih višespratnica u izmaglici kiselog smoga prizivaju fatalni model prenaseljenosti paleotehničkih gradova, a ne viši standard življenja. Izgrađene na malim parcelama, bez zelenih dilatacija i pristupa u unutrašnjost blokova, zgrade se tiskaju i rastu u visinu, ali kolovozi, recimo čuburski, ostaju po meri zaprega iz doba probijanja ulica tadašnjeg Novog Selišta. Premda je prolaznika sve više, velike partije trotoara Sokolske, Mutapove, kao i obližnjih ulica bez drveća, širine su 1 do 1.60 metara, čak nedovoljne za kretanje plećatijeg pešaka. Podgorička ulica, u delu između Stojana Protića i Dubljanske, ima širinu kolovoza od 2.5 m, što svakako nije po meri glomaznih terenskih vozila stanovnika nove Čubure. Usred neprekinutog tkiva zatvorenih blokova, retki parkovi su usamljena ostrvca nepovezana ekološkim fugama uličnih drvoreda, a baš nikako s pojasevima rubnog gradskog zelenila. 

Sliku poželjnosti Vračara, međutim, neumorno odašilju centri biznisa, marketinga, politike, uniženog urbanizma i potkupljive arhitekture, te su na delu čitave revije prozirnog baronisanja. Umesto o prenapučenosti, trubi se o blagodeti, umesto o stešnjenosti, laže se o oazama, kapijama i distriktima, umesto o zagađenju i prljavštini – o novim dimenzijama ekološkog stanovanja, umesto o snobizmu i kiču – o plazama i holivudskom glamuru, umesto o samouništenju, reč je o progresu. Umesto o izgubljenom gradskom zavičaju – o savremenom konceptu življenja. Pa i vrapci, što zbog toga pobegoše s Vračara, znaju da je suludo povećavati već dovoljnu zauzetost parcela. Takođe i da je na prodaju lažna raskoš i efemerni luksuz, pri čemu od takve trgovine za Vračarce nema ni dobiti, ni dobrobiti, jer su sitan kusur razornog dilovanja zemljištem i gradom.

I stoga je onaj administrator lukaviji nego što se čini: vezivanjem Vračara za istoriju uzbunjuje da je u toku njeno nestajanje u eksploziji nadzemne bombe, dok tako tiho kuca ona podzemna. I izokola poziva da se, između ostalog, primete i one male-velike vrednosti poput prizemne stare čaršije u Makenzijevoj, što čudom opstaje, a jeste središnja grana čuburskog rodoslova, ili kao što su kamene ploče Кalenićeve pijace, prenete s Bulevara kralja Aleksandra pre gotovo sto godina, ili one još netaknute izdani tišine i mirnog sna kao što su unutrašnja dvorišta uz Svetosavsku, Кatanićevu… pa ona uz Sinđelićevu, К. Кapetana, I. Đaje, D. Maksimović… Itd. Vrapci se možda tad i vrate.