GišaBogunović

 
        Београд у звезданој прашини урбаног кича 

       Ако би ко желео да разуме шта се дешава данашњем Београду, обавезан је да зарони у феноменологију кичерског, или боље, кичозног стања. Реч је, наиме, о социо-културном, психолошком, могло би се рећи и антрополошком стадијуму живљења и деловања палише, продуцента и уживаоца кича. Кичење с једне, и стварање кича, с друге стране, чине његову дволику природу. Стога се час јавља као животни стил, несумњиво и као поглед на свет човека-кичлије, час као опасни модус популизма који кич производи.

Уз најјаче побуде које долазе из монетарних спекулација у области градског грађевинског земљишта и некретнина, кичозно стање је главни путоказ у одлучивању како се изграђује и разграђује Београд, како се и чиме престоница Србије „улепшава” и ружи. Том исходишту дуготрајног наопаког васпитања укуса, медијског мрака, као и лошег и преварног образовања, иде наруку време без идеологија, доба лажи и пост-истине, што своје пластичне цветове пружа у букету политичке пропаганде. Eво и како.

Гиздање као психолошки и обликовни темељ кича


„Кичи се”, каже се за онога ко се пред светом необуздано размеће и гизда, што је први показатељ кичозног стања, па и сам психолошки темељ кича. У свакодневном драмолету српског политичког театра кичење је агресивна постура и средство грађења култа личности, а кичељивост (гордост), цењена особина његових главних протагониста. На тој сцени истурају перјаницу слободни од стида да своја прегнућа свакодневно препоруче као изнимно значајна и добробитна, претпостављајући властити лаицизам (зову га „визијом”) назадном” мишљењу стручњака. Умиљавајући се најширим слојевима друштва, повлађујући његовим духовним и естетским дометима, радије говором мржње газе своје критичаре, сујетно презирни чак и према добронамерној критици, камоли дијалогу с Другим, оцрњујући га као од народа отуђеног и крадљивог елиташа. Глас стручњака остаје зато без и најмање перлокутивне снаге да промени радњу и расплете драму Београда, те бива сведен на просто казивање (локуцију) истомишљеника у соби одјека.

А кичење природно нагиње обликовању предметног кича који сав набухне у тугаљивом зазивању оног што некад бејаше, но још и више – светле будућности. Буја у ударничком патосу – квасац му је необуздана самохвала шта ће се урадити, а такође и некритичан поглед на достигнућа јучерашњице. Неупитано узнесен позивом у прогрес, као да је ново увек и боље, или тврдоглаво отрајавајући у прошлости, као да је некад све било боље, кичлија, заправо, презире садашњост. Толико да је одлучан да одбаци сву њену свагдашњу баналност – делиријум у саобраћају, трице попут санитарног одлагања отпада, пречишћавања отпадних вода, одржавања кишне канализације или прања улица, дивље градње, као и оне у зони водоизворишта, све то по мери Катоновог publice egestas, privatim opulentia – јавна сиротиња, приватно изобиље. 



                                                                                    Градилиште у Београду, радни дан, 14.00.

         Није тајна, штавише, да кичлију такви задаци чак вређају, јер држи да је предодређен за велике и историјске. У тој илузији подвижништва, њему изгледа надохват руке и грандиозна уметност и умеће судбоносног градотворења. О начину коначног спуштања Београда на реке, о изгледу Савског амфитеатра во вјеки вјеков, о драстичном ширењу пешачке зоне, о епохалним трасама метроа, о историјско-археолошким препрекама наумљене профанације Калемегдана, Студентског трга и Гардоша, зато доноси одлуке одважно и брзо, али после пријатног поветарца што се јавно представља, можда у себи чак и доживљава као brainstorming. Како се у било шта ретко удубљује и не зна да премери и одвагне, превиђа многе скривене везе и више разлоге, спреман да сруши урбанистичке планове вишег реда, као и научно-истраживачке студије претходних генерација. Садругар популизма, уметничке отрцаности, мисаоне и извођачке брзоплетости, усмерен на сензацију, спољашњи успех и први утисак, ствара производе без слојева, већ само с једним, предњим планом.


Од Деспотовог града, преко старлет-архитектуре и споменика Стефану Немањи до слатког живота у Бнв-у


       Идејни пројекат „Деспотов град”, презентован 2015, у време када су се „немачким машинама” копали темељи родоначелне зграде „Београда на води” (Бнв), креснуо је, хронолошки гледано, прво кичерско палидрвце. Најављена „мешавина културно-историјских, хотелских и бизнис садржаја”, као наивних реинтерпретација медивијалне архитектуре око вештачког језера, аркадираних пролаза, па и једне пословне зграде с хелиодромом, густо расута по Доњем граду као по каквој планинској туристичкој удолици, била је бесумње семинални продор кичозног стања у Београдску тврђаву. Оно није окончано, будући да том културном добру, чији су римски остаци предложени за Листу светске баштине, данас прети и жичара с 25 кабина ЈП „Скијалишта Србије”. Сасвим је трагикомична чињеница да са својим подножјем (Доњим градом), падинама (Западним и Источним подграђем) и „врхом”  (Горњи град), Тврђава код кичлије не буди дражи духовне природе, већ искључиво снажне асоцијације на планински туризам, његове погодности и уносне прилике. 




                 
                      Деспотов град – семинални продор кичозне свести у Тврђаву и његов утицај на дивљу градњу у зони рени бунара на Савском насипу

         Отприлике у исто доба Београдом је почела да се шепури и нова колекција зграда за вишепородично становање, означивши победоносни улазак кичозне свести у естетику, но и етику архитектонске праксе. Старлет-архитектура по кову ретрокласицизма појавила се као инвеститорски изум, надасве у нади да ће лажним сликама  укорењености и староседелаштва призвати платежну клијентелу, којој те слике недостају. Без имало одмака у иронији или сатири, вероломни дипломци Архитектонског факултета прегнули су да је прикажу као отмену и озбиљну даму из грађанске породице дугог родослова, премда свесни да је на њој много шта лажна роба по мери спонзорове шкртости, сумњиве трговине и лошег укуса. 

Она је одавде, али канда долази из далека, познаје језике и носи страно име – Royal residence, Xenon hotel, Maison royale или Merin plaza, а фасцинира првим бљеском својих асета и апликеа. Као да архитектонско време не тече, слеђена је у прошлости пре сваког модернизма, а удешена као сваки шунд: епигонством, преувеличавањем мотива и елемената, схватањем лепоте на начин гомилања. За разлику од школских узора, уместо редом, складом и пропорцијама, делује архитектонским штрасом, банализујући чврста правила неокласичног стила, коме широка публика никад не налази мане. Подеони и завршни венци су јој отуд напућени испади секундарне пластике, као какве архитектонске транскрипције силиконских уметака, док гламурозни портали махом воде у женствено узане ходнике ниских таваница, што уже да би се квадрати станова мушки исплатили. Њена стешњена фенестрација и надвишени фронтони указују на спратну висину недовољну да ентеријери икад надмаше помпу фасадног орната. Зато она, када са својим пиластрима, каткад и од стиропора, својим корнишима и ботоксираним” конзолицама, случајно залута међу стожерна дела академизма Милутина Борисављевића, Богдана Несторовића, Александра Ђорђевића и других великана домаће архитектуре, показује основно својство кича и кичозне свести – сву тугу лажног представљања.



                                                                             Tуга лажног представљања - старлет-архитектура

          Сличне наплавине кича по Београду доказују да он више није само љупка играчка лаичке имагинације, омашај у скицен-блоку, нити порцеланска фигурина што се у витрини нуди очима милих гостију. Из закутка „визије” изишао је на улицу, из пројектантских бироа хрупио је на тржиште, с полица витрина сишао на трг, увеличао се и постао свачији. 

Тако је, сасвим по скопским узорима, згради Железничке станице намењен данас нов просторни оквир, с централним мотивом у митомански димензионираним споменику Стефану Немањи на постаменту-жезлу и напрслом византијском шлему. Његов долазак право из деветнаестовековног калупа класицистичке фигурације у 21. век задовољава основни услов епохалне залеђености кича. Но, горе од уметничких домета такве хибернације јавља се чињеница што се његових 28 метара, а то је више од петнаест пута увећани споменик у природној величини (и приближно висина осмоспратнице), парадоксално обраћа будућности. Премда ће просторно припадати Старом Београду и с њим саобраћати, чак и примати посетиоце у унутрашњост шлема, он је, заправо, димензијама самерен, стога и битно одређен новим и будућим корпусима свог безличног архитектонског залеђа. Кич се овде обогатио разлогом, не само жељом да опсени величином. Како је стереотипија глобалистичке архитектуре Бнв-а наднационална, а тамошњи папрени станови заувек туђи и недохватни гласачкој већини, неузбудљиво фигуративни, хипертрофирани, али присни симболи национа употребљени су као маркетиншки излаз. Њима се град кодира како би се пригушио кримен државне екстериторије на Сави, глас о београдском Дубаију и отуђењу највреднијег градског земљишта, спасло родољубиво чувство и угрожена емоција идентификације. А што су ти симболи физички већи, тим боље по кич и кичлију, што српску тробојку на јарболу на Ушћу – тај владин подухват „јачања култа заставе” – вероватно замишља само у положају виорења, па и током безветрице.  

Доминантним спомеником самoj згради Железничке станице умањена је а не увеличана урбоархитектонска вредност. Као чеона станица у самом центру града била је ретка и тим драгоценија, а ипак је остављена као усахли орах, да умире полако. Убице њене сврхе и историје нису ни дотакле помисли на симболички, па и комерцијални значај макар пружне трасице, можда и оне којом је дворски воз 20. 8. 1884. повео Србију у Земун и Европу. Уместо тога, кабинска жичара, обешена на шест стубова, почев од првог испред саме Савске алеје, са станицом од 1000 м2 (укопаном осам метара у археолошке слојеве од праисторије до 19. века), превозиће на ону страну реке и назад, што је једнако могао и питоми воз преко Старог железничког моста. 

Упоредо, Железничка станица и Савски трг, хотел „Бристол”, Вучова и Крсмановићева кућа, као и суседне демаркационе линије историјског завичаја старе Савамале и Мале пијаце, чекају данас џентрификацију, да их привуче Бнв-у. Претварање грађанског амбијента с патином у зацакљено предворје испразном дивелоперству, уједињује елементе кича, инвеститорског брутализма и социјалног чишћења. Невољници из „Бристола” и Херцеговачке, као и осиромашена средња класа у Карађорђевој, па и она, намерним пожаром урушена, кућа Катарине и архитекте Константина Јовановића, нису будућност, већ је то аркадија Бнв-а и радост живота нових становника у енклави скупог становања. Јер они ће, судећи по најновијој рекламној кампањи за куповину станова у једном тамошњем небодеру, свакодневно јести малине са шлагом. Њихова свакодневица од године нулте, без историје, без старог Савског моста, који наружује модерну ведуту и премешта се на нову адресу, па чак и без заосталих немачких бункера из Другог светског рата, биће dolce vita, на шта упућују размештене воћкице и ћубе шлага по терасама и крову BW Terraces (од кекса). Потрошачки кич би да прави зазубице у нади да ће многи и загристи.


                                                                                          
                                                                                            Нови Савски трг – епохална залеђеност кича

               Методологија лажи

     У основи кичозног стања је лаж, чврсто уткана у postfaktisch садашњицу. Тако је Београд, у подвалаџијском постизборном маневру конструкције паралелне стварности, као свог правог градоначелника добио његовог заменика. У одсуству правог, који је то тек протоколарно и повремено, заменик (не помоћник) градоначелника постао је фактотум, јер би функција помоћника подразумевала рад правог градоначелника, што се није предвиђало. Но лажно представљање је и иначе носећи стуб сваке кичерске грађевине, па је тај увек љут, бахат и осоран заменик, данас де факто градоначелник београдског урбаног кича. 

У кичозном стању налазио се и његов претходник, који му је пренео распамећеност гомилања напоредних послова, па отуда и последичног деловања у безредици. Кич се, наиме, одликује свакојаким гомилањем и презасићеношћу, те одлично маскира одсуство ширег плана, док његово вашарско добошарење надглашава општу пометњу. Зато су градоначелници већ точили шампањац, а озбиљне послове ни не започели: пешачку зону проширили су пре саобраћајних студија, а саобраћај на Славији решили четком и белом бојом, уз помоћ вазда опустеле платформе с погледом на хаос и декоративну воду фонтане која пева. Будући да су им производи лепљиви, како би боље прионули на масе, много шта се спојило у масу без облика, да се ствари не покажу какве јесу.

Стога је данашњи спокој пешачког царства у центру заправо кићено скривалиште колапса становања и саобраћаја, опасано оправданим бесом сталних становника унутар ових „променада”, тако и возача на њиховом ободу. Празнична расвета скрива да град нема довољне и преко потребне уличне расвете, чак ни у главној престоничкој, а омрачној Улици краља Милана. Њено трајање од јесени до пролећа би да растегне непомућеност ведрог расположења (урбану еудемонију) у кичерско сладострашће вечитог новогодишњег празника. Сјај нове, а тмасто сиве калдрме у доњем делу Скадарлије би да прекрије да је срушено њено највеће здање – стара, корацима углачана калдрма с веселим прозрацима жутог, скерлетног и белог облутка. Не стварним, већ само исцртаним линијама за бициклисте по тротоару, као по вољи поднапитог кичлије, пешаку су свуд по Београду пресечене путање. 

Штавише, бројни грађевински послови дају илузију смисленог исходишта, а заправо воде општем нереду и злопаћењу грађана. Преклопљени, отегнути и недокончани, лоше организовани и изведени, заустављају живот и економију града, а подривају веру у свако ново, уз обавезно кичење, отворено градилиште.


                                                             Рекламна представа солитера BW Terraces – dolce vita у БнВ-у

        Без премца је градилиште Бнв-а, будућег града за 20.000 становника. Незаустављиви раст те глориоле и профитабиле није довољан, него се мора потпомагати и „гаслајтингом” – алатком медијске манипулације по упутствима из Цукоровог филма „Плинско светло” (1944). На изразе оправдане зебње од притиска новог насеља на већ изнемоглу инфраструктуру, последично повећање карбонског отиска града и дерогацију животне средине, одговара се необразложеним тврдњама да је „осмишљено у складу с највишим стандардима одрживости”. Природна реакција на ово јесте само крајња неверица и запитаност, што заправо и јесте циљ: намерном продукцијом велике лажи, бестидним лагањем напада се чулно упориште сваког сазнања, доводи у сумњу и сама извесност, последично и сам разум онога коме је лаж намењена. А то се, дакако, сјајно уклапа у време пост-истине (лажних вести, спинова, партијских армија ботова, професионалних плашитеља /fearmongers/ и др.) кад се немилице гази класична теорија истине о подударању мишљења и стварности и одмењује владавином фалсификата. „Постајемо полако град који личи на све друге европске градове када је у питању одржива енергија и зелена енергија”, слагао је недавно лажни заменик градоначелника упаливши па одмах угасивши плинско светло. И то у граду који самог себе трује изливањем ћелијских вода у реке без пречишћавања, где се даноноћно расипа огромна енергија само да испумпа воду из подземља Бнв-а, а дрвеће руши од Калемегдана преко Ушћа, Кошутњака до Бановог Брда и Чубурског парка, и у читавом граду орезује „топингом”, мучком методом озлеђивања и наруживања стабала. 

Истим снопом плинског светла се и будући „Тесла град” рекламира „као брижљиво повезан са природним окружењем” иако ће озбиљно угрозити границе изворишта пијаће воде Београђана у Макишком пољу.




Дружина губитеља Београда

                                                                                                                            So come with me where dreams are born and time is never planned. 
                                                                                                                              Just think of happy things and your heart will fly on wings forever in never never land.

                                                                                                                              James Matthew Barrie, Peter Pan – the Boy Who Wouldn't Grow Up  

    Понајвише самодопадљив и идиличан, сентименталан какав јесте, кич у његовим творцима буди ганутост. Ону плачевну, изразиту дирнутост властитим успехом у његовом наметању. Погођени право у срце, кичлије се пренамажу над собом, драшкајући емоцију да још нарасте. Уживају не у објекту свога успеха, колико у властитој дирнутости пролетерским поплочавањима, украсном расветом и разноразним урбаним прапорцима, а посебно растом Бнв-а, глумећи да је реч о највећој друштвеној добробити, а не о грабежи привилеговане мањине. Кад се гизда својим успесима, и кад тобож преузима на себе ударце, и кад нариче над својом судбином и над тежином својих одлука, и наш врховник, а за њим и сви његови аминаши, кичељива су и кичаста деца.

То је можда и разлог да им доживљај лепоте градског простора није одмакао од синестезија из цртаних филмова, па уз сво мрцварење посвуд започетим градилиштима, грађане посипају звезданом прашином урбаног кича, као низом туристичких делиција у граду среће и изобиља. У градотворачком сну, све им је близу небу, видицима и висини, јер се тек тад сасвим препуштају жељи да град надвисе и себи потчине, па и на јави постану мера и средиште видљивог света. Зато најчешће и сневају Петра Пана и дружину, како раздрагано, моћно и слободно лети; долеће с видиковца на гондолу, с гондоле на панорамски точак, скаче с точка на јарбол, шири и таласа тробојку, огледа се у води 54 фонтане, снатри над Београдом с Belgrade highline-a, а над ушћем Саве у Дунав с прозора брендираног luxury стана на 37. спрату Београдске куле.

Ипак, ова дружина губитеља Београда није ни чедна ни бајколика: чини непоправљиву штету граду, а друштво окива у кич. 

Зато бих, сасвим у духу теме, дакле, кичозно, завршио питањем:  Има ли наде, има ли онда спаса Београду, драги читаоче? 

Има, али само у однегованом укусу данас прокажених елиташа, у креативности и идиосинкразији аутентичних стваралаца високог стила, у просветитељском посланству неимарских грансењера и најученијих глава. А за то је нужно не само да кичлије заувек одлете у Недођију, већ и да се потом мукотрпним послом на излечењу од популизма кичозног стања, накнади све оно уништено и унижено гиздањем и лажима. 

© 2019 Slobodan Giša Bogunović 



Београдски књижевни часопис, пролеће – лето, година XV / број 52-53 / 2019.

Make a free website with Yola