GišaBogunović

Čitanje grada 


SABLAST U MILEŠEVSKOJ 


Kada se gradi osiono i divlje, nikakva dozvola, ponajmanje građevinska, sve uz tobože smerno poštovanje planova i zakona, ne može sakriti nasilje nad gradom, navikama i životom stanovnika - ono je prepoznatljivo na prvi pogled. Što je veća izgradjenost gradske sredine, to više prepreka stoji na putu zadovoljenja sasvim razumljive potrebe da se gradi i zaradi. Pred investitorom našeg doba, koji  cenu izgrađenog, između ostalog, samerava brojem i vrstom savladanih prepreka, stoje i dva puta: prvi – onaj legalni i duži, i drugi – nešto zaobilazniji, no brži. Ali, postoji i treći, o kome bih da govorim:  najbrži.  


Najbrži i najizravniji, ali i najopasniji način zove se gradjevinsko nasilje. Ono je najzloslutnije kada je društvo spremno da ga zatomi i oprosti, kada je voljno da prihvati i ozakoni njegove tvorevine i time samu agresiju uspostavi kao bezuslovnost i model ponašanja.


Predsmrtna borba

Negde na polovini dužine Mileševske ulice na Vračaru, uz dva solitera, nalazilo se donedavno jedno malo, ali vredno delo pejzažne arhitekture - jedan ozelenjeni trougao. Bio je sastavni deo rešenja čitavog stambenog bloka iz sedamdesetih godina prošlog veka - ostvarenog po ideji predratnog arhitekte i posleratnog urbaniste Dragana Gudovića, a potom i autorskog para Raševski. Premda stešnjen izmedju solitera, ali otvoren prema ulici i drugom stranom prema zelenom platou, doimao se kao vredan predah  u sveprisutnom govoru cigle i betona. I nije bio samo dvodimenzionalna "zelena površina", kako čak i parkove krste u nemuštim urbanističkim planovima, već delo određeno višedecenijskim trajanjem, kao i svim odrednicama volumena - visinom, dužinom i širinom. Kao svaki, manji ili veći park, svedočio je o gradskoj kulturi koja jedan deo svog najvrednijeg i najskupljeg zemljišta prepušta javnom dobru, "udovoljstvu žitelja", kako bi to rekao još polovinom 19. veka Emilijan Josimović.


        Početak gradnje: vajni betonski zid: prizor iz Mileševske

Predsmrtna borba tog vračarskog kutka trajala je neko vreme. Da bi nestao, trebalo je poseći šezdesetogodišnji kesten raskošne krošnje i nekoliko zdravih četinara, oglušiti se o burne proteste gradjana, i dozvoliti novograditelju da dokaže da je moguće ono što se svima  danas čini kao sablazan.

Priliku da i sam proširim znanja o gradjevinskom nasilju našeg doba  dobio sam i ne tražeći, jer, evo, već je godina kako uz prozore moga  stana, na mestu zelenog skvera,  raste senka tog novog betonskog konstrukta koji je već ostavio u mraku one levo, pravo i niže od mene. Svaki put kada ga pogledam prestravi me svojom blizinom, i siguran sam da bi moj prvi komšija s leva, u kakvoj nevolji, sa svoje terase mogao doskočiti pravo na njega. Nepojmljivo uzani koridor deli ga od prvog solitera, to  je  nekadašnji, a sada nepostojeći prolaz za požarna kola, od drugog odvaja ga neznatna širina novog uskog prolaza (buduće ulice?) koji su dva nadničara za jedan dan probili pravo s trotoara do gradilišta. Na njegovoj najvišoj ravnoj ploči jedan je bazen, zaista, bazen, istina neželjen i nepredviđen, u kojem se nadrealno talasa sva kišnica zime i ranog proleća. Na ogradi gradilišta gotovo nevidljiv, okvašen i izbledeo list hartije s brojem dozvole, rokom izgradnje, izvođačkom firmom, ali bez imena i prezimena projektanta.

 

                Neočekivana blagodet: bazen s kišnicom


Poradjanje sablasti

U poznu zimu 2005. pristigao je kontejner. Limena kuća spuštena je neposredno uz skver. Za kontejnerom, došli su ljudi u crnom. Njihov zadatak je bio da nadziru susede i susedstvo, te da s naročitom srdžbom odmeravaju one koji prelaze skverom. Po nepisanom pravilu zaposedanja tudje zemlje, tudjih navika i života, uvek se može očekivati nastup takvih došljaka, koji, mirno stojeći, isprva samo sevaju očima i prete, rekao bi Dvorniković, onom “divljom teutonskom oštrinom  oka“. Tako i ovog puta, s tim što je divlji sev bio samo nagoveštaj spremnosti na ozbiljnije nasilje. Jednoga jutra iz plave policijske marice izašli su i čuvari reda - da pomognu. Javljeno im je da jedna nemala grupa Vračaraca zaposeda skver i time narušava red i mir. Štaviše, ti građani su u protestu obgrlili kesten, a bili su i rešeni da ne dopuste ono što se, po slovu zakona, dopustiti moralo: da park postane nečije privatno dobro. Nespremne na hapšenje i policijski manevar, u jedan mah ih opkoliše i uz nešto svađe i potezanja najuriše. A onda, filmskom brzinom nikoše ograde i mali skver u hipu bi pretvoren u gradilište. Brojni testeraši odozgo i odozdo napadoše stasalo drveće, iščupaše ga iz korena, očas posekoše grane i odnesoše ostavljajući crne jame. Već sutradan zatutnjaše bageri i do podneva otvori se rupa  duboka koliko je duboko dopirala i najtanja  žilica donedavno silnog kestena.

Opasno blizu soliterima, kako li je jama izgledala onima koji su je gledali s najviših spratova? Od zeva otvorene zemlje tik uz temelje zebli su stanari, i posmatrali kako, u vreme velikih kiša, raste blatno jezero i kako se spiraju zemljani obodi jame. Kako iskop postaje korito, koje sve uokrug, posebno  na proleće, zna povući u sebe. A bilo je i ovo.  Po stranama grdne šestmetarske rupe  nekoliko radnika  danima je dizalo zid od betonskih blokova. Jednog popodneva, usred ručka, strašan tresak prolomio se krajem. Kada je lomljava minula i dim se slegao, u jami je ležao poledjuške vajni betonski zid. Oko njega i na njemu, njegovi tvorci-zidari, uzvereni, mašu rukama i beže od krivice. Komšiluk po terasama, prolaznici, školarci, gledaju uzrok i posledice vračarskog zemljotresa. Malo kasnije, verovatno Investitor - sopstvenik firme sa opštim imenom za antički grad - u neverici klatio je glavom, nagonio radnike da ostatke zida odguraju od propasti i od vlastite sramote, da ga podupru kosnicima.  

Ali pohlepa grabi i uvek za sobom ostavlja nakazu. Onomad na Čuburi, novi graditelji potkopali su tudje temelje, obrnuli celu kuću postrance, što je starijoj obližnjoj  višespratnici srubilo zid,  i ostavilo je na pogled svima, kao zasečenu maketu i stravični primer poprečnog preseka.

Nedugo zatim, u Mileševsku su dovezli mašinu koja je kroz surlu armirano dno rupe dugo zalivala cementnom kašom. S još većim pouzdanjem podigoše novi zid.  Bila je to, kako se pokazalo, samo ovojnica budućeg nesrušivog betonskog zida. Potom poče nalivanje novog i novog betona, urlanje bušilica, strašni cikot metala, vika i treska, i  teško potmulo brujanje koje čini da prozorska stakla neprestano drhte. Kao da se u poradjanju sablasti morao prevrnuti svačiji život, kao da se buka morala upisati u svaki dnevni zadatak i poklopiti svaku reč.


                 Delo na putu da se pretvori u dobitak

Delo

Delo koje se danas bestidno diglo na mestu gde ga niko, osim njegovih tvoraca, gradskih i opštinskih pomagača, nije hteo, i koje svojim prisustvom i svojim ubietetom, ozledjuje i najosnovniji osećaj za mesto, smisao za prostor, rastojanja i razmeru, više niko i ne gleda. Zdrav razum je pobeđen. Odmenjen je novom zaumnom logikom: granice javnog i privatnog više nisu čvrste i obavezujuće,  stoga parkovi mogu biti najunosnije građevinske parcele - samovlasno i nekažnjeno mogu se predati nečijoj ličnoj koristi. Tek poneko zausti pitanjem u šta će se zdanje pretvoriti. U banku? Tržni centar? Možda u hotel? Ili dokle će rasti? Do četvrtog? Šestog sprata? Da ima odgovora, to bi značilo da obest i grabež znaju kada je dosta. Ipak, koliko god da raste, smatra se da jednom mora stati. 

Kao izraslina na koju se nećemo naviknuti, a čiju operaciju odlažemo, ono postoji, i to je jedino bitno,  a uskoro će dobiti i adresu. Tada više neće biti bezimeno,  barem uličnim brojem će pripasti Vračaru i Mileševskoj. Pretpostavljam da će se u punom sjaju svoje stakleno-prohromske obloge pojaviti na 120-gramskim kunstdručnim stranicama kakvog modernog časopisa, te da će se iz pomrčine anonimnosti pomoliti i njegov projektant. Svakako diplomirani inženjer arhitekture. Od državnih komisija ovlašćeni stvaralac.

Njegov poslodavac, možda u tom istom časopisu, objaviće oglas o luksuznim, vrhunski izvedenim lokalima u samom centru Vračara - ne navodeći cenu.

“Danas”, 26. VI 2006.


Addenda


For rent or sale - osam stotina dvadeset metara kvadratnih 

Po svemu sudeći, ova građevina se nikada nije pojavila na stranicama takvog časopisa. A to bi za nju bilo nešto najbolje što joj se moglo dogoditi - da barem slikom i predstavom, na sjajnom papiru, odglumi svoju upotrebljivost i korisnost. Jer baš suprotno tome, u njoj se nikada nije stekao ni svakodnevni život, ni svakodnevni rad, a to je ono po čemu se zgrade i prostori grada među sobom razlikuju. U njoj se nije ni noćivalo, ni budilo, ni radilo, niti nešto bitno prodalo. Doduše nakratko poslužila je kao okvir i izlog skupocenih eksponata italijanskog, potom i dečijeg nameštaja, ali se u krevete, koji su tu bili izlagani, nije smelo leći, ni u stolice sesti. A kada bi neko, ne probavši ih, čudom poželeo upravo tu stolicu i taj krevet, oni su se mogli samo unapred platiti ne bi li iz predaleke Italije doputovali kupcu posle mesec dana.



Premda nova, sva mirišljava i ozračena, u njoj je svakim danom bilo sve manje ljudi, a prodavci su dolazili na posao sve ređe, možda samo po potrebi i pozivu. Nameštaj je nekuda nestajao, svetlost je bila sve skromnija, a zgrada, obataljena, pusta i nekorisna, sve zapuštenija. Samo šest godina po svečanom useljenju, oprano je staklo da na njemu osvanu velike objave da se izdaje ili prodaje. 
Sav savoir faire umešnih trgovaca, sve utilitarističke i sprežničke radnje, koje su u ono vreme obećavale da će se prečicom dospeti do najveće moguće koristi, pokazale su se uzaludne. Iščezla je i slika velikog novca, do kojeg se dospeva genijalnom mahinacijom u partijsko-kriminalnom komplotu. Tržište nekretnina, u međuvremenu zadrmano i utihlo, otpozdravilo je investitoru migom da mu se neće ništa, ili tek nešto malo, ako išta ikad bude, povratiti: čak ni kao pakosno lično zadovoljstvo za učinjeno nasilje prema građanima i gradu.

Make a free website with Yola