GišaBogunović

            НА СТРАШНОМ МЕСТУ ПОСТОЈАТИ

            С првим пролећем, на делу савске променаде, недалеко од старе зграде Телевизије Београд, између старог и новог железничког моста, исти призор, rain or shine. Кликћу јата речних галебова, весело прелећу један невидљиви круг у реци и као да је гозба или само игра, забијају кљунове у воду. Ту је вазда родитеља и деце, понеки основац да штапом бућне по води и прсне, бициклиста на одмору, сви да се за тренутак задиве веселом прелету и гласању птица. Буде и пецароша и шетача, одмах до тог – истину говорећи, смрадног испуста канализације југозападног Београда у реку Саву. Идилично даље низ воду плутају бродице и у њима се крчкају рибље чорбе, док с друге стране реке, из ноћи у ноћ светле фолкерски распевани сплавови – туристички апогеј и атракција Београда. На истом речном путу су и шеталишта, Рени бунари и још канализационих испуста, у сулудом преплету водовода који ту црпе чисту и канализације која ту испушта прљаву воду.
               На Дунаву слично. Излив из земунске канализације гађа право у плажу Лидо, и чека најезду купача и шетаче на Земунском кеју. Ништа боље не очекује ни чиновнике и државнике, па и повремену смотру почасне гарде испред Палате "Србија", јер чак и случајни поветарац доноси мирисе из оближњег дунавског испуста. И тако, све до самог шпица Ушћа, где пут кроз топољак води ка посећеном сплаву, и где се смрадом јавља још један крај цевовода, очито далек речној матици. А било је то, у амбициозним плановима за недосањани футур приобаља, и оквирно место за Београдску оперу, али и сам почетак, стручно речено, Интерцептора, главног колектора свих употребљених градских вода. Но зато је одатле поглед на делту и Калемегдан непоновљив, као и хваљена храна из те и околних сплавских nouvelles cuisines.

                


             Похвала лудости

                Много шта у каналисању Београда подсећа на оно Еразмово питање из његове "Похвале": Откуд све то? Од мене! одговара Лудост која се у књизи јавља из првог лица једнине. У Европи, наиме, нема престоног града који своје отпадне воде из централног канализационог система испушта у реке без пречишћавања. О размерама деценијског еколошког насиља сведочи тридесетак таквих испуста. Тешко је појмити, али један део београдске cloaca maxima се излива директно у "заштићену зону" изворишта подземних вода, или тачније, у извориште воде за пиће.
           Једва је разумљиво и то да је поменути Интерцептор, као једино трајно решење за овдашњу канализацију и екосистем, осамдесетих година започет наопако, из средине, па онда с краја, од Великог села, и ударнички изграђен у дужини од седам километара уз воду, ка Београду. У лудој нади да ће се брзо спојити с почетком који никад није започет код Ушћа. Те је све остављено да до бољих времена, и до тада никоме на корист, добро струли.
          А тако није морало бити. Пре више од једног века, еколошка свест је блудела мање но данас, јер је још 1892. одлучено да се сав ћелијски отпад града излива искључиво у Дунав. Ради превођења прљавих вода из слива мање у слив веће реке, 1912. изграђен је Теразијски тунел. Али, како је мрежа многоструко нарастала а тунел биваo све оптерећенији, родоначелнa пракса из времена Косте Главинића, Душана Нинковића и Милутина Миланковића, лакоумно је одбаченa. Канализација је пошла линијом најмањег отпора право у Саву, а изливне тачке су се умножиле. Цевовод и црпне станице, изграђене седамдесетих година прошлог века, којим би се отпадне воде југозападног дела града сливале у Дунав, стоје и данас неупотребљене само зато што је чак четири деценије за све управљаче било пречих послова од изградње новог тунела у дужини од само 3.5 километра.

     Декласирано друштво

     Опстанак модерног друштва и благостање његових чланова, сматра Зигмунт Бауман, зависе од брзине којом се производи одређују за отпад, као и ефикасности њиховог уклањања. У супротном, лако је закључити, друштво само себе трује.
          Но овде још много шта мора допрети до глава усијаних и омамљених влашћу, до партијских типика, много још ћелијских вода мора протећи Дунавом и Савом да би се увидела таква једноставна, цивилизацијска истина. Ова држава је, наиме, одлучила да не поштује ни властити Закон о водама, ни директиву ЕУ. Уместо постројења за пречишћавање добили смо политичка прозрења и програмске гважде, велелепни Мост на Ади, Булевар посечених платана и Теразије од гипса, партијске ексордијуме који откривају да ће само ове или оне снаге послужити бољи живот као на патрицијском пладњу. Много шта, али само не мало обичне памети за управљање свакодневицом по налозима здравља. Грађанин, био гласач ове ли оне партије, лаган као бели листић или тежак као песница у Наших, просечно излучи 160 килограма и 500 литара отпада годишње. А таквих нас је, по последњем попису за насеље Београд без приградских насеља, 1.154.589.
           На неки вид пречишћавања отпадних вода прикључено је данас само 10% становништва у Србији, и то је наша претужна, у односу на друге у Европи, сасвим декласирана стварност. Дода ли се томе размерно већа опасност од расејаног осиромашеног уранијума, сада и афлатоксина у ланцу исхране, од свеприсутних пестицида и адитива, емисије угљен диоксида, тешких метала, посебно арсена у води, аутомобила и фабрика без филтера, индустријског отпада који се излива у реке, здравствених хазарда какви су складиште нуклеарног отпада надомак града, азотара у Панчеву, железара усред воћарског краја, постоји ли питање над овим питањима?
             Смисао и сва нада модернизације нису благодати у лику какве научно-фантастичне технологије, већ што више упослених и здравих становника једне државе, и ту су све клице њене боље сутрашњице. Тобож то знамо, потврђује то и премијер изражавајући недавно наду да више нећемо гинути за Србију већ у њој живети и радити. Очигледно превиђајући да је то немогуће уколико за један народ важи већи степен отрова него за друге. Те да веће изопштености у заједници народа нема, ма како да се та заједница звала, као и веће провалије до властите будућности.
             Када рад стане и немаштина стисне, сва добра решења у земљи разривене економије јесу pro futuro. Стога се, док боље не буде, треба само држати критеријума који ће нас спасавати од нас самих. А то сигурно не значи да се у иначе слуђеном становништву распирује хероизам, рецимо, ради очувања домаће привреде, како би се сви држали лудости о сасвим прихватљивој, државно допустивој дози канцерогена у овој или оној намирници.
         Али не би било први пут да се овде улудо полаже живот, гине на бранику отаџбине, унајмање жртвују поједина животнa блага (здравље и др.), које нам се овде, још живима, сасвим и не подразумевају.
           Док тако јесте, на страшном ће нас месту све мање постојати, од њега ће се ипак најрадије побећи, а за оне који остају, јер другде не могу или неће, важиће оно епско да се не боје "никога до Бога" те да од нечега већ умрети морају.

Политика, Културни додатак, 6.4.2013.

Make a free website with Yola