GišaBogunović

              ČITANJE GRADA


            MANjE JE VIŠE


            Kada se jednom zajednicom ne provlači konstanta dovršavanja otpočetog, nedomašenost je njeno stanje, a tragičnost njena izvesnost. Njoj nasuprot su narodi koji istrajno predupređuju, planiraju po redosledu važnosti, grade, čuvaju i unapređuju izgrađeno, poštuju kontinuitet i nastavljaju započeto 


                                                                                                                                                                                                                                                            Foto: Politika, A.Latović

            

          Zbog jedne pukle cevi i dva čvrsta vara gasi se nada da će deo Vračara uskoro dobiti vodu. Nad prostim poslom nadvilo se čak šest bučnih majstora, ali nijedan da bar nečim ulije poverenje. Došli su kamionom u kome je bez reda nabacan alat, tup, blatnjav i zarđao, a paženiji bi se našao u bilo kog privatnika s plaćenim oglasom u novinama. Ni varilac nema radno odelo, već je, kao ostali, vedro šaren u majci i farmerkama. Tek dvojica posluju, a ostali su, i pojavom, i delom, veselnici s rukama u džepovima koji razmenjuju viceve, dele glupe savete i zamalo im nedostaje pivo da se na štetu celog kvarta dobro zabave. Odjednom, posle neočekivanog uozbiljenja, neke zbrke i rasprave, skaču u kamion i nekud odlaze, dok jedan ostaje da pušeći čuva potkraćenu cev. 
           Ovih nekoliko majstora i ne pojme da bi mogli biti oslonac uspešnog društva. Čak ni njihovi pretpostavljeni, i njihovi pretpostavljeni, daleko su od takve predstave, i krajnje su ubeđeni da se lični uspeh, a pogotovo napredak u karijeri ne kriju u otklanjanju nekog neznatnog i svakidašnjeg kvara. Kao kakvi netraženi junaci javnih poslova o kojima često ne znaju mnogo ili čak ništa, sebe radije vide kao glave krupnih poduhvata, makar bili samo čelnici ustanova kojima je posao puko održavanje. 
           

           Pokolenja nedomašnika
           

           Stoga je naročito bitno da poduhvat bude na visokom nivou njegovog začetnika, a nikako lako dostižan, jedan od onih koji se podrazumevaju kao mačji kašalj, stoga nevažan i zanemarljiv. U toj obmani podvižništva sadašnjost se gubi u maglenoj budućnosti, propagandi, spinovima i ludim nadanjima, što i ne čudi, budući da se njegovi pronosioci od pragmatizma otuđuju rano, još tokom procesa osvajanja vlasti, vežbajući se dobijanju izbora, ali ne i obavljanju poslova. Među tim svetom mišljenje je da maleni poslovi, nevidljivi, znače male domete pa su uglavnom politički neupotrebljivi. Posledica je da, ma koliko tričavi, ostaju neobavljeni, iako se naročito množe u kružnom nastupanju nevolja i prirodnih nepogoda – oluja, suša, snegova, mrazeva – kao poplave, odroni, požari, klizišta, prokišnjavanja, nestanci struje i vode. Te cikluse je, po toj naopakoj logici, bolje zaboravljati dok nas nanovo ne iznenade, da bi onda, kao čišćenjem Augijevih štala, njihove posledice otklonio neki junačni Herakle. Što je dovoljno da razmetljivost, otaljavanje i zabušavanje potisnu skromnost i radinost, da kolovratna i iznuđena rešenja zamene pravovremenu brigu, te da se mnogo šta učvrsti u stradanju, a ne napredovanju.
          A da neko samovoljno dočne ono što je "slavni" prethodnik počeo? Pregne dalje kao da je u pitanju nešto zajedničko, makar to bila rečenica ili pečat u dokumentu, slavina koja stoji suva ili kaplje? Kako je ovaj pristup uveliko obeležen predrasudom o manjoj vrednosti nužnih i nesuštinskih poslova, i suprotan preuveličanom značaju jedinstvenog javnog čina (res gesta), posvuda je nešto manjkavo, rastureno ili prikrpljeno, a mnogi zadaci naivno procenjeni i nebosežni, s novim pokolenjima nedomašnika, razočaranih i postradalih. 


                                                                                       D. Brašovan, Savski City, 1941.

            

            Kompendijum uzaludnosti

          Zev između snevanja i delanja, otpočinjanja i nedovršavanja je posebno očigledan u arhitekturi, koja je još u helenizmu radije svrstavana među duhovnije veštine - artes maiores, nego među artes minores, koje su bliže pojavnom svetu, mehanici, rukotvornom radu. Za taj status arhitekture sigurno je zaslužna njena čar imaginiranja nove i transcendovanja postojeće stvarnosti, jer ono po čemu se stopalom gazi je podložno trošenju, propadljivo je i kratkotrajno, a majestetični planovi odvajaju od tla, bude osećanja, rađaju rodoljubive bure, dižu moral i pridobijaju mase, dok je pločnik već posle prve zime pun rupa. 
         Zbog same prirode nadanja, po uzbrdici futura veselije se hoda nego niz surduk prezenta, a arhitektura je odvajkada bila na usluzi agrandismanu, politici moći, kulturnoj propagandi, pa se često kroz istoriju javljala u svoj bizarnoj iščašenosti, kao da je namenjena divovima a ne običnim ljudima. Neretko sa svrhom da uzdiže vladarski ego, da obeleži nultu tačku istorije, ukazujući ne na Edipov, već na Edifice complex, kako ga je dobro imenovao i obrazložio D. Suđić. 
         Josimovićev tunel ispod Kalemegdana iz 1867. godine, Šambonovi viseći vrtovi na Terazijskoj terasi i Slavija po slici Etoala pred Prvi svetski rat, vazdušni tramvaj od Kalemegdana preko Ratnog ostrva do Zemuna u međuratno doba, Brašovanova kolonada savskog Sitija od Čukarice do Donjeg grada Beogradske tvrđave i Marhovog Olimpijskog stadiona podno Kalemegdana uoči okupacije, italijanski projekat Opere kod Manježa, Dobrovićeva gorostasna Narodna skupština FNRJ, Panteon i Muzej NOB-a na platou Gornjeg grada, Mandićeva “Venecija" u Novom Beogradu, Dalova i Lindharstenova kristalna Opera na obali Save, brojni predlozi za Slaviju, sve sa Mitićevim oblakoderom, Dafiment centrom, Teslinom kulom, stanica u Prokopu, Kineska četvrt i Europolis, Opera na Ušću, tržni centar u Rajićevoj, Fudžimotov “Oblak” nad Beton halom, Libeskindova luka ”Beograd”, Čepelerov Centar za promociju nauke, beogradski Metro, eto brze skice za jedan kompendijum uzaludnosti i nedomašenosti. 
         
         Na krilima orijentalnog prologa 
         

         Pa i poslednji u tom nizu, “Beograd na vodi”, pao je nakratko iz futurizma u tragizam poplava i poplavljenih, ali su ga pridigle izmene GUP-a, po kojima je za Savski amfiteatar suvišno raspisivati (međunarodni) konkurs i ograničavati visinu poslovnih i komercijalnih zgrada, koje bi, kao sedišta ambasada, trebalo da budu i neka eksteritorija pri Savi. Te nastavlja na krilima svoga orijentalnog prologa, zapleta koji budi strepnja o finansijskoj i svakoj drugoj propasti Srbije, i očekivanog raspleta u kome je glavni junak spasava gradnjom prosperitetnog grada. Jednom uverljivošću, zapravo, koja leži u našoj iskonskoj privučenosti pričama, u ontološkom statusu ideje same po sebi, bez obzira postoji li samo u umovima njenih tvoraca. A mnogo puta je preče samo zaustavljati propadanje postojećeg, čuvati drvo, obnoviti fasadu, zameniti klupu i ploču trotoara.
         Kada se jednom zajednicom ne provlači konstanta dovršavanja otpočetog, nedomašenost je njeno stanje, a tragičnost njena izvesnost. Njoj nasuprot su narodi koji istrajno predupređuju, planiraju po redosledu važnosti, grade, čuvaju i unapređuju izgrađeno, poštuju kontinuitet i nastavljaju započeto, nošeni idejom da je zajedničko u jednom društvu ujedno i najličnije. Kao i da su najobičniji dokončani zadaci važniji od vizija, koje moraju biti na naročitoj proveri. A pre svega da bavljenje radnjama usmerenim ka jednostavnom opstanku i na skromnosti zasnovana javna i radna etika dovode u red i sigurnost življenje, čineći da se jednom možda probudimo u pristojnoj zemlji. Ili sasvim kratko: što ima početak, treba da ima i dočetak. 
         Ali kako kad je i onaj čuvar cevi u međuvremenu netragom nestao? 


           Politika, KUN, 21.6.2014.

Make a free website with Yola