GišaBogunović

       КОЦКАРНИЦЕ, НАСУШНЕ


       Надахнут чистом трезвеношћу, што је несвојствено странци којој припада, један посланик је утврдио да број коцкарница у Србији премашује укупни број вртића, основних и средњих школа. Није морао проучавати резултате истраживања Института за ментално здравље који кажу да их је у Београду данас, само легалних, близу четири стотине. Видљиво је то и током обичне шетње улицама престонице где казина и кладионице множином бију мртву трку са испоставама банака, с којима деле и инклинацију да туђи новац остављен на благајнама враћају увећан, а каткад и не враћају.Са дрогеријама, као тек наизглед прекобројним продавницама средстава за негу тела, лица, кухиња и купатила, фризерајима, међу којима су сви махом “салони”, као и мењачницама, сплавовима и кафићима, деле само пандемијску умноженост. Што збирно назначава крајње домете фингираног напора за тријумф у трци за европску престоницу културе 2020. Но, у животу Београда – да се задржимо само на знаковитом поређењу броја школа и коцкарница – веза културе и хазарда, врлине и порока, образовања и коцкања, увек је била, у најмање, индикативна. 

          Данашњи простори коцкања више нису кирајџијски станови и скровите избе – склоништа од осуде друштва свесног опасности и злочинства “у дугом пијанченију” и коцкању, као и од саме забране играња “карте на новце” у кафанама 19. века. То нису ни карташки салони каквих је било у богатијих породица, па и у краљевским Обреновића и Карађорђевића. Не наликују ни тајним покерашким собама 20. века у којима се играло до последње шансе, а не сличе ни коцкарницама социјализма које су се елиташки издвајале у хотеле, у њихове сутерене и мезанине, прикључивале езотерији ноћног провода и туристичком пакету потреба имућног госта који их је посећивао поштујући dress code.

            Коцкарнице су данас, више него икад, подређене идеји видљивости и јавности. Варијететски ведри екстеријери казина прекривени су паноима јарких боја и представама рулета, светлећим рекламама 00-24 које трепћу и по дану. У слободи освајања јавног простора, оне се држе само законског ограничења о двестаметарској удаљености од школа. То више нису елитна и скровита него рајинска и истакнута места у којима се ради око сата, као у мегамаркетима, где се коцкање превукло у обданицу и радно време, напустило окриље ноћи у којој се порок крио од туђег ока и паске.

            Раскош некадашњих казина углавном се заметнула и преселила у виле њихових власника, тзв. приређивача игара на срећу. То су отуда тек ретко простори гламура и инсценације, улепшани кожним мобилијаром и црвеним таписонима, кореографијом кретања и костимографијом, већ бедни, умањени и травестирани, у којима је сво картање, вртење куглице и обртање коцкица исцурело у екран, а сва телесност сведена на непомицу седења. За оно за шта се некада требало лепо обући, да би се и срећа осмехнула, “воћкице” склопиле у низ, а апарат отпустио метални милозвук новца, данас се може и скинути. У унутрашњост казина, где су играчи испред слот апарата црне силуете, више се не улази у вечерњим оделима, може и у јапанкама и неопраних ногу. У њих се може и с раног јутра, као некад у библиотечке читаонице, да се ћути и не здружује. Па и некадашњи чврсти момци у црним кожним јакнама, који су, у одмору с ратишта, стајали испред родоначелних касина деведесетих, у еволутивним облицима казина новог века, одмењени су девојкама обнажених пупкова. Као каквим секси болничаркама које су ту да маме, теше, бодре, па све веселнике и јаднике на крају кући отправе. Казина, као неприкосновени забрани мушког света, доживели су вулгарну еротизацију по црти родне дискриминације и уверења да је у њима женско најпожељније полуголо, кад већ боље не може или не сме.

            Између осталог и зато intra muros казина преовлађује тама. Коцка је ту омрачила простор, а спољашњи свет учинила утварним као у Платоновој пећини. У ишчекивању жреба ваби се судбина и наклоност пуког случаја и не заслужује врлином, знањем, спретношћу и трудом, већ само слепом вољом за добитком, који се, као и губитак, једнако распоређује паметнима и врлима колико глупима и лењима.

            За разлику од казина, београдске кладионице су места природног светла и готово разумске бистрине. По својим мермерним подовима, стакленим мембранама, уплатно-исплатним шалтерима, столовима и шанковима, могле би бити апотеке, колико и банке, уз нешто труда и посластичарнице. Будући да су мултифункционалне, како се то данас каже, означитељи њихове намене су претежно натписи. На њима су имена океана, меридијана и дивљих животиња, као и онај најприсутнији натпис, који би ваљда да укаже на очекивање улагача да такмичари на које се кладе играју барем као што је свирао Моцарт. Уз своју основну, имају и угоститељску, па и читаоничку намену, а данас су чак и издавачке установе, са својом периодиком. С насловних страна кладионичарских часописа смеју се голишаве старлете, али и јавне личности, у значењској измаглици несуђених коцкара или бар апологета коцкања или пак лица спремних на коцку. А све зато што је представа о коцкању измењена толико да се и само приређивање игара на срећу, због великих буџетских прихода, законом крсти као делатност од општег интереса за Републику (члан 6). У тим обасјаним просторима од интереса, дакле, старовремски пад и пониженост човека огрезлог у порок, обрнуо се у државни интерес, а на појединачном плану прерастао у успињање зналца који своја пророчка умећа уме и треба да наплати.

            Корективне институције лоше стварности


            Коцкање стога више није проста алеа, као у казинима, лутрија или искушавање среће; у кладионицама обитавају стручњаци, херменеутичари и историчари спорта, притежатељи дубинског познавања вероватноће, одређених путева извесности. Ту се збирају статистичари броја удараца у оквир гола, погoђених пречки и статива, победници првих полувремена, зналци састава Јавора и БСК Борче, колико и антиципатори резултата у иранском и саудиарабијском дербију. Стога је кладионица попут какве паранаучне, а практичне филијале знања, место где се подучава и учи, и од тога може непосредно убирати корист. Што на њу баца посебно светло у односу на школе из посланичке nota bene. Кладионичарско умеће је, наиме, обрнуто пропорционално свој сили знања и вештина које се не могу уновчити, која су у том смислу неупотребљива, а стичу се у нашим основним и средњим школама, појединим факултетима и на већини наших псеудофакултета. У времену као што је наше, у околностима какве су наше, кладионица је отуда и својеврсна, а первертирана Bildunginstitution, у подразумеваним значењима немачког Bildung (образовања, изграђивања и самостварања), са очигледним еманацијама ка друштвено узорном и државно подстицаном моделу понашања.

            На све то, кладионице су и својеврсне корективне институције лоше стварности. С растом незапослености и сиромаштва добију и ноту социјалне испомоћи, постају као какве залагаонице друштвене беде, оне једва скупљене ситнежи преостале од море преживљавања, од корице хлеба, која би да се хазардом обрати у гозбу. Њихова бројност сведочи о размерама несреће, као и чежње за срећом, као некада за златом, о проксинези пред куглицом државног, политичког и друштвеног рулета која се овде лудо врти и тешко зауставља макар и на најмањем добитку.

            Коцкарски дух је толико заокупио и збунио аналитичку, као и лаичку свест, да је чврста увереност у квоте које дају кладионице у извесном смислу одредила, својом погрешном проценом, и недавне председничке изборе, а стога и блиску будућност земље. Неприкосновени фаворит коцкарница изгубио је од победника избора.

            Рубикон је пређен, али то данас није она Цезарова живо црвена река, већ индустријским отпадом уништена речица на североистоку Италије.

            У ишчекивању жреба


             ”Политика”, Културни додатак, 13.10.2012.

Make a free website with Yola