GišaBogunović

Čitanje grada 


JEDINI I NJEGOVO VLASNIŠTVO


Prostori koje je drugi osmislio, u kojima su možda i drugi živeli, ionako ne mogu priličiti njemu već bilo kome. Stoga će za njih mariti ponajmanje, makar i bili mereni statičkim računom i predikcijama funkcionalnosti. Samovlastan, obrušiće se na nasledjeno: na zidove, prozore i vrata, puteve vode i struje, stepeništa, terase, čitave sobe. Izabraće rušenje čvrsto držeći da se bavi građenjem


Gotovo da nema jutra a da se orijaška buka ne razlegne s nekog od spratova beogradske višespratnice. I svaki put jednako, kao da se iznova budi zatomljena neman što urliče, grmi i ruje. Očigledno je da svaljuje zidove jer svaki čas odzvone tavanice i od treska zadrhte gelenderi. Na buku malo ko i obraća pažnju, ona je kao kakav raštimovani bubanj ovdašnje svakodnevice. Svima je jasno, zapravo, da je stan samo promenio vlasnika, a da ga novi stanar obnavlja i preuređuje. Gorolomna snaga kojom pristupa poslu ipak zadaje brigu susedima. Napadnuti bukom, žive trpeći, zaplašeni a ljuti, broje svaki bučni minut otet tišini tobožnjeg kućnog reda. Kao da uz svu lomljavu i trepet s nekakvim redom uopšte mogu računati, sada, a sigurno sve manje ubuduće. Stanova u gradu nikad dosta i vremenom ne postaju noviji.

Graditelji i stanari

Bilo da je pastirsko letište ili visoka stambena kula, nema kuće a da joj početak nije u težnji za krovom, bez kojeg nema ni zdravog sna ni spokojnog bdenja. A kada nad glavom diže krov od luba ili rogoza, čovek je ništa manje graditelj nego kada zida čvrsti kameni svod. U prošla vremena, jedva ova naša, svoju bi kuću pokrio i obzidao gradjom iz okruženja, bližeg i daljeg, odmerio umom i stvorio rukom. U njen osnov je tako utiskivao i samosvojno stvaralačko načelo.

Gradovi naše današnjice, ekspanzivni i razvojni, jesu prostori građenja, ali ne i graditelja. Njih su potisnuli stanari i potreba za stanovima. Stvaralačko uobličavanje novog povereno je stručnjacima dok je stanaru pripalo da u mnogoćelijskom gradskom organizmu višeporodičnih zgrada nadje svoj dom. Ako to, kao retko privilegovan,  uopšte može, među  brojnim prodavcima, agentima, investitorima i špekulantima, on je kupac na tržištu nekretnina. A kada na tom pazarištu uspe pa se sa velikim nadanjima i useli tamo gde veruje da će živeti svoju radost i lečiti nevolju, bezmalo sve mu je već spremno i unapred odredjeno: ka čemu će gledati, kojim će putanjama ići, gde će jesti i ležati. Ostaje mu samo da razmesti i rasporedi, udesi i ako te želje ima – ukrasi. No sve je to daleko od poziva na istinsko uobličavanje – upravo onoliko koliko se uredjivanje stana razlikuje od gradjenja kuće, a graditelj od stanara. Kako je u stanu zapravo onemogućeno građenje, kako je, ma koliko velik, ograničen svojim dimenzijama, pa se i doziđivati može samo neznatno i nedovoljno, mnogi je stanar gonjen željom da nešto ipak sazda na svoj način, da mu uredjivanje bude što više nalik stvaranju.

Razbijači armiranih greda

Ušavši u posed, kao vlasnik, čini mu se da stupa u carstvo neprikosnovene slobode i samovolje.

Pa i taj kupljeni ili nasledjeni stan, prethodno projektovan prema životnim potrebama prosečne i apstraktne porodice, svakako nije ono što mu može sasvim odgovarati. Prostori koje je drugi osmislio, u kojima su možda i drugi živeli, ionako ne mogu priličiti njemu već bilo kome. Stoga će za njih mariti ponajmanje, makar i bili mereni statičkim računom i predikcijama funkcionalnosti. Samovlastan, obrušiće se na nasledjeno: na zidove, prozore i vrata, puteve vode i struje, stepeništa, terase, čitave sobe. Izabraće rušenje čvrsto držeći da se bavi građenjem.


Samouko i naopako – u svoj prostor se ne useljava a da ne poništi što više pređašnjeg. Uostalom, vlasništvo i ne odgovara svom pojmu ako se poznaje po starom, vrednije je i valjano – ukoliko je novo. Staro baca senku bivšeg vlasništva na moje vlasništvo, a novo te senke nema – do njega se stiže samo uklanjanjem starog.

Običnom useljavanju zato, pa i mnogim običnim, no i onim renovacijama koje se ovde gotovo obredno obavljaju pred dolazak novorodjenčeta u kuću, mimo ikakve zakonodavne, pravosudne i institucionalne brige,  uvek prethodi orgijazam štemovanja, bušenja, čupanja, sečenja i rušenja. Čitav nihilizujući spektar jednog načina ponašanja i mišljenja najbolje opisan brojnim nadahnutim i nepismenim oglasima:

„Vršim sečenje armiranog betona do debljine 80 cm i bušenje rupa od FI. 60 do FI. 800, dubine do 3 metra. Razbijam kamen, asfalt, zidove i druge materijale na svim visinama, vršim dijamantsko sečenje betonskih greda, temelja, otvora najvećih preseka, rupa svih profila i dimenzija u betonu, razbijam masivne armirane betonske grede, izrađujem otvore u armiranom betonu za vrata prozore, stepenište. Koristim HILTI za bušenje i štemovanje zidova od betona, bušim rupe za aspiratore, ventilacije, klime, grejanje...»

 «Jedini» Maksa Štirnera

Po mnogo čemu sasvim običan i nejedinstven, često u odelu poslovnog čoveka, na pozornici je arhetipski razgraditelj – analfabeta – s detinjom znatiželjom da razbije časovnik makar ga više nikad ne sastavio. Njegov osnovni alat je organon poništavanja srodan stavu individualnog anarhizma – bušilica – HILTI, simbolička i fizička alatka, znakoviti predmet jedne, već mentalitetske, karakterne slike. U ruci je  drži unajmljeni majstor a njome upravlja Jedini (Der Einzige) filosofa Štirnera, posednut idejom samorealizacije i vodjen putevima vlastitosti što vijuga mimo moralnosti i zakonitosti. Jer šta uopšte jeste važnije od sebe samog, ponajmanje poštovanje gradjevinskih i estetskih premisa, nosećih zidova i lođa, ravnih krovova, ritma prozora na fasadi, kao i malih društvenih sporazuma u šta spada obzir i uljudnost prema susedima. Ona koju ismeva jedan dobar vic: 
“U pola tri ujutro neko mi zvoni na vrata. Toliko sam se uplašio da mi je bušilica ispala iz ruke!”

Kad stanujem potirući i ugrožavajući tuđe stanovanje, ne mareći ni za čovekovo ni za božje, već samo za ono što je moje, stan u kome živim je za mene izmešten od susedstva, on čak nije ni u zgradi, a možda nije ni u gradu – on je kao kakva ideja doma u kojoj je dopušteno apsolutno sve – pa i pogibeljna nehat zbog koje se završava u gomili šuta. Moj stan zapravo pripada ideji o stanovanju pre svake zajednice, pre svakog grada, društvenog dogovora i zakona. Pripada na svu žalost i zajednici naučenoj da probleme rešava nasiljem, sebe ponosno kiti psovkom a ističe agresijom u politici, saobraćaju, na poslu, u školi, gradouredjivanju i stanovanju. Onoj koja se sa puno otpora tek navikava na društvenu nužnost tolerancije i suživota. 

No brzo će zima i vreme tišine, useljenih stanara i renoviranih stanova. Sve do novog kurikuluma rušiteljskih obnova: buku će do proleća preuzeti porodične kavge i klepetanje prikrpljenih liftova.


"Politika", KUN, 11. septembar 2010.

Make a free website with Yola