GišaBogunović

         
         GRADILIŠTE

         Ne može postojati neko svedočanstvo kulture, smatrao je Valter Benjamin, da istovremeno ne svedoči o varvarstvu. Ili, tačnije, da na varvarstvu počiva. Misao s podlogom u istorijskoj riznici arhitekture, jer, nesumnjivo, neka od najsjajnijih tvorevina graditeljske delatnosti podignuta su na ruševinama donedavno neprijateljskih i uništavanih gradova, lucidna rešenja nikla su na pepelu srušenih trgova ili mostova, i svakome je prethodilo nekakvo potiranje i ništenje, gdegod i namerno zaboravljanje, što je takođe čin varvarstva. U mirnodopskim vremenima anomičnih društava i u zajednicama razrivenih ili samo nerazvijenih ustanova varvarsko je krupna sastavnica društvenog poretka. Sila i silnici vladaju umesto zakona, pitomi se povlače pred divljima, a na širokom polju ostaje da igra đavolsko kolo klika kojoj su uplivi u bezakonje omiljeni melos.

Takav je igrokaz dobro poznat našem čoveku, jer je odmalena raspet izmedju poštovanja proklamovane društvene norme i nužnosti njenog zaobilaženja, te često raste i sazreva po iščašenim pravilima. Kako bi zaista uspeo na svom putu, prinuđen je da upozna mreže životnih prečica, i da žurnim skokovima pohodi druge "škole" i važnije "fakultete". Ne piše mu se dobro ako se samo uzda u predani rad i istrajnost, u trpeljivost i blagost. Bolje mu je da se uhvati u pomenuto kolo odvažnih, gde knjiška znanja i vrline, uljudnost dobrog odgoja i poštovanje zakona jesu kao kakav nemuževni cijuk, namenjen onima koji su iz kola izbačeni. Da bi se potvrdio i nešto stekao, dočekao red u mnogim životnim čekaonicama, važniji će mu biti lakat od pameti.

Dolazak varvara

U svedočanstva kulture ubrajaju se i gradilišta. Kao vesnike unapređenja i kultivacije čovekove sredine bilo bi prirodno dočekati ih s blagonaklonošću, ako ne nužno s radošću. Ali je upravo suprotno: u sve zgusnutijem tkivu naših većih gradova njihovo javljanje prati zbunjenost, nemoćan otpor, neretko zgranutost, čak bes. Za to ima puno razloga, ali su osnovna verovatno samo dva. Građani ne moraju biti i nisu upućeni u pitanja urbanističkog planiranja, a institut javne rasprave uglavnom im je nepoznat, te sused niče iznebuha, bacajući nenadanu senku nezvanog i neželjenog tuđina. I kada je obrnuto, međutim, kada su u procedure upućeni, a o novogradnjama unapred obavešteni, grubo ignorisanje i izuzetno retko usvajanje njihovih primedbi na planove obesmišljava svaku raspravu i čini ih sićušnim spram nepomerive izvesnosti. Slutnja nemoći pred senkom gradilišta jeste arhetipski prizor suočenja građanina - nenaučenog i nespremnog za otvorenu bitku, s neprijateljskim Drugim. Posledica je da izostankom dogovora grad postaje poprište sukoba i moguće bojište, a ne polje stvaranja, negovanja i dobrodošle izgradnje. 

Mnogi Beograđani, ne samo iz navedenih razloga, rađanje gradilišta vide kao posledicu mutnog korupcijskog sprezanja interesa kapitala i urbanističkih i zaštitarskih službi. S razlogom: dovoljno često bili su svedoci izigravanja opšteg interesa zarad nečijeg ličnog, pri čemu su se takve institucije iskazivale kao posilni provodnici investitorsko-političkih nauma i puke krojačnice papirnatih profesionalnih uniformi - dokumenata i dozvola, šivenih za svečanost uvećanja bogatstva već bogatih pojedinaca. U arhivskim stalažama tih institucija uporedo se gomilala funeralna hrpa nedovršenih elaborata, neupotrebljenih koncepata, ideja i namera, a u stvarnosti grada, pod zastavom pune “otvorenosti za svaku investiciju koja pokreće privredni život” (formulacija iz GUP-a 2021) rasli su i rastu objekti oprečni opštem dobru, ili, barem, dobru većine građana. 

       Zavese u dronjcima, mešalice na kolovozu, rešenja u blatu   

Važan razlog neveselog dočeka gradilišta je i spoljašnji izgled novodošlih tuđina, zajedno s čitavim njihovim spremanjem, opremanjem i vođenjem, jer pojedina predstavljaju pravu pošast za gradski život. Kao pozorja svakojake nesnošljivosti – nereda, buke, nečisti i havarija – ona čitave gradske blokove, katkad i čitav grad, uvode u vanredno, a stanovnike u trpno stanje. Kada su osiono protegnuta u javni prostor, neobeležena, neograđena i neobezbeđena, zatrpana mehanizacijom, zalihama nesložene građe, hrpama peska, šljunka i šuta, rasutih van dozvoljenog gabarita gradilišta, po ulici; kada su neretko i godinama zakorovljena ili napuštena poput skeletnih sablasti (Južni bulevar broj 8, "Beobanka" na Zelenom vencu, ugao Vojvode Brane i Laze Dokića itd.), ona predstavljaju dugovečne opore iskaze nebrige za urbanitet i urbano. Neovlašćena blokada saobraćaja, prašina i blato, celodnevni zemljotresni uslovi života u susedstvu, neosigurane temeljne jame, neprojektovane skele, oglušivanje o naloge bezbednosti, hazardersko ponašanje nadzornika i ono samoubilačko radnika, opijanje, dovikivanje, izlivanje otpadnih voda – takav je često slikovni, zvučni i mirisni obol ovdašnjih gradilišta.
       Pojedina su, preciznije govoreći, ridikuli organizovanog, odgovornog i ozbiljnog građevinarstva, gdegod samo primitivne metafore ljudske hlepnje što guta sve pred sobom. Umesto prema normama, ravnaju se prema improvizatorskim sposobnostima izvođača, šefova gradilišta, samih radnika, a kroz specifična ispoljavanja trenutnog nadahnuća, apsurda, neznanja ili nehaja. Prvi prisenak varvarstva u javnom prostoru jeste izgled propisane limene ograde, tog, po pravilu, rugobnog provizorijuma: kada uopšte postoji, sklepana je od različitih materijala, iskrivljena i naherena, katkad zamenjena običnim plastičnim ili armaturnim mrežama... Drugi je zaštitna zavesa kojom bi trebalo zastirati pročelja: i ona ako je uopšte ima, već se posle nekoliko nedelja njiše na vetru i visi u dronjcima. Treća varvarska senka je njihovo divlje širenje: bez obzira na mogućnosti, na brojnim gradilištima manevar mehanizacije bahato osvaja prostor i zaustavlja gradsko vreme, trajno obustavljajući saobraćaj, a često zatire i zelene površine. Mešalice za beton postavljaju se i nasred kolovoza, trotoari po pravilu ustupaju Toi-Toi kabinama. Kako se retko uopšte peru, kamioni po izlasku sa gradilišta raznose blato i prašinu.

        Počesto je stanje takvih gradilišta sasvim neprijemčivo za propise, ono je njihov iskrivljeni, satirični odraz.  Rešenja građevinskih inspektora o izvedenom nadzoru i obustavi radova završavaju u blatu, a gradnja se nesmetano nastavlja. U kako-tako uređenom arhitektonskom okruženju niču kao odmetnuta ostrva, zakuci bezakonja - gde se neguju i važe divlje forme društvene operativnosti. Kako se planovi crtaju nabrzo, a ploče betoniraju još brže, predstavljaju ne samo trenutnu opasnost i pretnju, tokom gradilišnog procesa, već trajno, jer se posledice nemara petrifikuju u nedostatke građevina podignutih ne na korist, već na štetu budućih generacija. 

    
       Malter sa zadahom 
       
       Posebno nejaki imperativ je onaj koji nalaže brigu o higijeni i zdravlju na gradilištima. Čulo vida i čulo sluha sjedinjuju se u jedinstven doživljaj već na klackavoj fosni koja vodi u unutrašnjost građevine „sive faze“. U olfaktivnom pastišu isparenja goriva,  svežeg betona, armature i znoja uvek probije još nešto. Teško da ima domaćeg gradilišta koje je za svog trajanja uspelo da izbegne onaj zapah van obaveznih “Toi-Toi-a”, posvudašnje prisustvo otpadnih tekućina ljudskog metabolizma.

    Zbog toga su, dabome, ona i legla zaraze, žarišta infekcija. Jedan veselnik reče da je ovdašnji malter specifično produžen, jer mu uz mineralno vezivo, pesak i vodu, amonijak dođe kao gradivo. Taj sastojak, uz pomoć onog mačaka i pasa, i odista biva ugrađen u spojnice cigle, teranove, zidove i portale naših profanih, zacelo i sakralnih zdanja pa verovatno nema kupca glamurozne novogradnje, merene stotinama hiljada, pa i milionima evra, na Vračaru, Dedinju i drugde, koji u "dizajnirani život" nije ušao s čvrstom verom da će smrad ipak nadvladati mirisi Domestosa i Dolče & Gabane. 

      Nimalo žovijalna je oblast sigurnosti i zaštite radnika, zanemarena često samo radi puke uštede. Potplaćenost posla odvela je zdravu i kvalifikovanu snagu u inostranstvo, a na beogradske skele popela najamnike u godinama, nedoučenu radnu snagu, pečalbare bez dozvola za rad, ljude bez sredstava za život, pa čak i očajnike s pravim, a neupotrebljivim fakultetskim diplomama. Trudbenici, stranci, starci i svršeni diplomci, radnici na crno i sezonci, bez zaštitnih opasača, bez šlemova, bez prsluka, bez rukavica, posluju na unutrašnjim stepeništima i višim spratovima nevezani, mimo ozbiljnog nadzora, sigurnosnih ograda i merdevina. Premda su u epicentru zaglušujućeg tutnja buldožera, pneumatskih čekića, rike utovarivača, betonskih bušilica i motornih testera, retko ko ima antifone - štitnike za uši. U trci sa vremenom (investitorov novac), iznureni, minimalno plaćeni i obespravljeni, ovaploćuju robove današnjice.
      Ovo i zato što posluju u životno opasnom okruženju:  još u fazi zemljanih radova podgrade i zaštite imaju gdegod sasvim formalnu, bezmalo dekorativnu svrhu. Konstrukcije za zaštitu od obrušavanja zemlje izvode se i uz krivotvorene projekte obezbeđenja, što je urušavalo susedstva (Dubljanska 35, 27. marta 12), čak i prevrtalo kuće (Čuburska 11), pomenimo tri nedavna primera. Nedoučenost, opšta nebriga, te izostajanje krivičnih i finansijskih sankcija i sudsko zasteravanje slučajeva, od građevinskog radnika stvaraju tek statističku numeru. Otuda  grozomorni bilansi padova sa skela, smrtonosne povrede, svakovrsna doživotna invalidnost, smrt.

     Mnoga ovdašnja gradilišta odaju se kao krik nemani usred grada, primitivni predački zabran gde varvarsko divlja i metaforom poučava kako se strada ili uspeva u životu.