GišaBogunović

         
         GRADILIŠTE

        Ne može postojati neko svedočanstvo kulture, smatrao je Valter Benjamin, da istovremeno ne svedoči o varvarstvu. Ili, tačnije, da na varvarstvu počiva. Misao s podlogom u istorijskoj riznici arhitekture, jer, nesumnjivo, neke od najsjajnijih graditeljskih tvorevina podignute su na ruševinama donedavno neprijateljskih i uništenih gradova, lucidna rešenja nikla su na pepelu srušenih trgova ili mostova, i svakome je prethodilo nekakvo varvarsko potiranje i ništenje, gdegod i namerno prekrivanje zaboravom. Premda stoje na dva pola ljudskog odnosa prema predmetnom svetu, ističe se da su varvarizam i kultura elementi dinamičkog ciklusa u stvaranju gradova. Po tom stanovištu, da bi kultura evoluirala, ponekad je neophodna destrukcija ili dekonstrukcija prethodnih sistema.

U mirnodopskim vremenima anomičnih društava i u zajednicama razrovanih ili samo nerazvijenih ustanova varvarsko nalazi plodno tle. Moguće je da čak izraste u sastavnicu društvenog poretka služeći divljima da se domognu uspeha, trenutne ili dugoročne koristi. U tome ga ne ometa ni tehnološki progres liberalno-demokratskih društava, ni visok stepen tehničkog savršenstva i školskog obrazovanja, zapazio je Johan Hojzinga u knjizi “U senci sutrašnjice”. Štaviše, kad raspolaže tehničkim dostignućima, varvarstvo tim postaje moćnije i despotsko.

Hannibal ante portas

Gradilišta su mesta između dva sveta. Ubrajaju se u svedočanstva kulture, ali to još nisu. Čini se da dokazuju unapređenje i kultivaciju čovekove sredine, ali su samo njihovi vesnici. Bilo bi prirodno dočekati ih s blagonaklonošću, ako ne nužno s radošću, ali u sve zgusnutijem tkivu naših većih gradova njihovo javljanje prati strah, zbunjenost, otpor, neretko gnev.

Za liminalnost beogradskih gradilišta na dodiru kulture i varvarstva ima više razloga, ali su osnovna verovatno samo dva. Građani ne moraju biti i nisu upućeni u pitanja urbanističkog planiranja, a institut javne rasprave uglavnom im je nepoznat, te sused ponajčešće niče iznebuha, kao nepozvan i neželjeni tuđin. I kada je obrnuto, međutim, kada su u procedure upućeni, a o novogradnjama unapred obavešteni, grubo ignorisanje i iznimno retko usvajanje primedbi na planove obesmišljava njihove napore i silom nameće nepomerivu izvesnost. Otuda se na gotovo svakoj slici gradilišta može primetiti senka koja pada preko suseda, komšije, običnog građanina, nemoćnog i nespremnog za otvorenu bitku s neprijateljskim i nadmoćnim Drugim. Izostanak dogovaranja čini gradilište poprištem sukoba, a ne poljem stvaranja, negovanja i dobrodošle izgradnje. 

Ne samo zato, prizor novog gradilišta za mnoge Beograđane evocira mutno korupcijsko sprezanje interesa kapitala s jedne, i nadležnih državnih službi s druge strane. S razlogom: dovoljno često bili su svedoci izigravanja opšteg interesa zarad nečijeg ličnog, pri čemu su se nosioci javnih ovlašćenja, nadležni državni organi, institucije zaštite i urbanizma iskazivali kao posilni provodnici investitorsko-političkih nauma i kao puke krojačnice papirnatih profesionalnih uniformi - dokumenata i dozvola, šivenih za svečanost uvećanja bogatstva već bogatih pojedinaca. Dok se u arhivskim stalažama tih institucija uporedo gomilala funeralna hrpa uzaludnih i nedovršenih elaborata, neupotrebljenih koncepata, ideja i namera, u stvarnosti grada, pod zastavom pune “otvorenosti za svaku investiciju koja pokreće privredni život” (formulacija iz GUP-a 2021) rasle su i rastu silne građevine oprečne sadašnjem i budućem dobru većine građana. Upitne u pogledu kvaliteta gradnje, mahom su preslikavale globalne trendove, uzdizale trenutni profit i luksuz na štetu dugoročnog interesa zajednice, a za sobom ostavljale trag iscrpljenih resursa, kao i pogaženih načela kulturnog identiteta i međugeneracijske pravde.

       Zavese u dronjcima, mešalice na kolovozu, rešenja u blatu   

Važan razlog neveselog dočeka gradilišta je i spoljašnji izgled novodošlih tuđina, zajedno s čitavim njihovim spremanjem, opremanjem i vođenjem, jer pojedina ozbiljno pozleđuju urbanitet i predstavljaju pravu pošast za gradski život. Kao pozorja razne nesnošljivosti – nereda, buke, nečisti i havarija – ona čitave gradske blokove, katkad i čitav grad, uvode u vanredno, a stanovnike u trpno stanje. Tim više kada su neretko i godinama zakorovljena ili napuštena poput skeletnih sablasti (Južni bulevar broj 8, "Beobanka" na Zelenom vencu, ugao Vojvode Brane i Laze Dokića itd.), kada su osiono protegnuta u javni prostor, neobeležena, neograđena i neobezbeđena, zatrpana mehanizacijom, zalihama nesložene građe, hrpama peska, šljunka i šuta, rasutih van dozvoljenog gabarita gradilišta, i po ulici… Neovlašćena blokada saobraćaja, prašina i blato, celodnevni zemljotresni uslovi života u susedstvu, neosigurane temeljne jame, neprojektovane skele, oglušivanje o naloge bezbednosti, hazardersko ponašanje nadzornika i radnika, dovikivanje, izlivanje otpadnih voda, čak i opijanje, – takav je veoma često slikovni, zvučni i mirisni obol ovdašnjih gradilišta. Pojedina su, preciznije govoreći, ridikuli organizovanog, odgovornog i ozbiljnog građevinarstva, a gdegod su samo sinonimi ljudske hlepnje što guta sve pred sobom. Umesto prema normama, ravnaju se prema improvizatorskim sposobnostima izvođača, šefova gradilišta, samih radnika, a kroz specifična ispoljavanja trenutnog nadahnuća, neznanja ili najčešće nehaja. Već sam pogled na propisanu gradilišnu ogradu, taj, po pravilu, rugobni provizorijum, nagoveštava da li je reč o civilizovanom ili varvarskom upisu u prostor: kada uopšte postoji, ograda je sklepana od različitih materijala, iskrivljena i naherena, katkad zamenjena običnim plastičnim ili armaturnim mrežama... Drugi upis je zavesa kojom bi trebalo zastirati pročelja da zaštiti radnike i materijale od sunca ili vlage, a okruženje od buke i prašine: i ona, ako je uopšte ima, već se posle nekoliko nedelja njiše na vetru i kasnije visi u dronjcima. A treći je otisak divlje i bahato širenje gradilišta: bez obzira na mogućnosti, manevar mehanizacije po pravilu osvaja okolni prostor i zaustavlja gradsko vreme, trajno obustavljajući saobraćaj, često zatirući i zelene površine. Mešalice za beton postavljaju se i nasred kolovoza, trotoari se po pravilu ustupaju gradilišnim kontejnerima i Toi-Toi kabinama. Kako se retko uopšte peru, kamioni po izlasku sa gradilišta raznose po ulicama blato i prašinu. Počesto je stanje takvih gradilišta sasvim neprijemčivo za propise, ono je njihov iskrivljeni, satirični odraz. Rešenja građevinskih inspektora o izvedenom nadzoru i obustavi radova završavaju u blatu, a gradnja se nesmetano nastavlja. Stoga niču kao odmetnuta ostrva, zakuci bezakonja - gde se neguju i važe divlje forme društvene operativnosti. Tada predstavljaju dvostruku pretnju: trenutnu, jer ljude neposredno izlažu opasnosti, i dugoročnu, jer se posledice nemara petrifikuju u strukturne, ali i kumulativne nedostatke. Sav „otpad“ nekvalitetne gradnje i nepoštovanja propisa vremenom postaje očigledniji, rađa skrivene rizike, a buduće generacije suočava s preskupim održavanjem, nužnošću sanacije, rušenja, čak i katastrofama. Nekadašnje ostrvce bezakonja, izolovani prostor privremeno zanemarenih propisa i standarda – vremenom izrasta u kontinent problema – poput ostrva plastike koje pluta okeanom.

    
       U okovima prekarnog doba 

   Posebno nejaki imperativ je onaj koji nalaže brigu o higijeni i zdravlju na gradilištima. Čulo vida i čulo sluha sjedinjuju se u jedinstven doživljaj već na klackavoj fosni koja vodi u unutrašnjost građevine u „sivoj fazi“. U olfaktivnom pastišu isparenja goriva,  svežeg betona, armature i znoja probije i miris otpadnih tekućina ljudskog metabolizma. Teško da ima domaćeg gradilišta koje je za svog trajanja uspelo da izbegne zapah van obaveznih “Toi-Toi-a”.

Zbog toga su, dabome, ona i legla zaraze, žarišta infekcija. A da li je ponegde malter specifično “produžen” da mu uz mineralno vezivo, pesak i vodu, amonijak dođe kao gradivo, to znaju samo radnici. I da li je stvarno reč o osvetničkom “ukrštanju”, kako se priča, pri čemu se taj sastojak, uz pomoć onog mačaka i pasa, ponegde namerno ugrađuje u spojnice cigala, zidove i portale glamuroznih novogradnji, merenih milionima evra, na Vračaru, Dedinju i drugde, u inat idealnom i “dizajniranom" životu budućih kupaca? 

Međutim, nimalo žovijalna je oblast sigurnosti i zaštite radnika, zanemarena često samo radi puke uštede i interesa trenutka. Potplaćenost rada na gradilištu odvela je zdravu i kvalifikovanu snagu u inostranstvo, a na beogradske skele popela najamnike u godinama, pečalbare bez dozvola za rad, ljude bez sredstava za život, pa čak i očajnike s pravim a neupotrebljivim fakultetskim diplomama. Stranci, svršeni diplomci i starci, radnici na crno i sezonci, bez zaštitnih opasača, bez šlemova, bez prsluka, bez rukavica, posluju na unutrašnjim stepeništima i višim spratovima nevezani, mimo ozbiljnog nadzora, sigurnosnih ograda i merdevina. Premda su u epicentru zaglušujućeg tutnja buldožera, pneumatskih čekića, rike utovarivača, betonskih bušilica i motornih testera, retko ko ima antifone - štitnike za uši. U trci s vremenom (a to je investitorov novac), iznureni, minimalno plaćeni i obespravljeni, otelovljuju nevoljnike u okovima prekarnog doba.

Njihovo je radno mesto često po život opasno okruženje:  još u fazi zemljanih radova podgrade i zaštite imaju gdegod sasvim formalnu, bezmalo dekorativnu svrhu. Konstrukcije za zaštitu od obrušavanja zemlje izvode se i uz krivotvorene projekte obezbeđenja, što je urušavalo susedstva (Dubljanska 35, 27. marta 12), čak i prevrtalo kuće (Čuburska 11) i odrubljivalo čitave stanove (Vidovdanska 2a). Nedoučenost, nebriga, izostajanje finansijskih i krivičnih sankcija, kao i sudsko zastarevanje slučajeva, od građevinskog radnika stvaraju tek statističku numeru, zamenjivu i nezaštićenu. Otuda grozomorni bilansi padova sa skela, smrtonosne povrede, doživotna invalidnost, čitulje. 

Ovdašnja gradilišta zanemarenih propisa, gde su svakodnevne delatnosti prepuštene zakonima nemara, sreće i slučaja, jesu dinamičke zone rizika i žrtvovanja. Umesto da fizički oglašavaju domete inženjerstva, arhitektonske i humanističke civilizacije, odaju se kao krik nemani usred grada, primitivni predački zabran gde varvarsko divlja i metaforom poučava kako se uspeva ili strada u životu.