GišaBogunović



DRVEĆU JE STRAŠNO U BEOGRADU


U jednoj dedinjskoj bašti raste silan orah, zasađen davno, pre svake pomisli o Velikom ratu, kupljen u rasadniku u podnožju Brda. Pod njegovom krošnjom, šareni prizor započetih pa ostavljenih muških poslova – delovi rastavljenog motora oslonjeni o stablo, nešto dalje, razbokorena božurova leja negovana ženskom rukom i ograđena ukoso položenom ciglom. 
Od česme, uzduž zemljane staze, vijuga crevo, po potrebi šmrk, fontana ili tuš. Uz zid kuće penje se raspomamljeni bršljen, suvereni čuvar noćne svežine, s ogromnim telom koje bi i van bašte, da zastre ulicu i uspne se uz tuđe kuće. Baštenski presto je hrastov astal, već klimavih nogu, sabirni kutak za hladan sok od višnje, porodična i svetska pitanja, neumivena i rajska središnjica doma bez pompe i lažnog sjaja.
Na istoj zemlji, a na drugoj parceli, iza visokog belog propileja i bešumne senzorske kapije, blistav i odudaran, poodraslom kupljenom travom zastrt žardin, obasjan svetlom tudjeg sveta i iluzijom sreće koja prodaje časopise za unutrašnju dekoraciju i uredjenje tamošnjih vrtova. Iza tvrđavske horizontale ograde, proplanak golem kao dva šesnaesterca iz kojeg su zauvek proterani detelina, maslačak i drvo. Na betoniranoj širokoj stazi opšivenoj neonom  – grdno i preteće vozilo, pedalj više od vlasnika. Posred bašte, utančan, plavetni bazen i zidana fontana ispred kockasto šišanog bosketa. Prostor u ramu društvene moći i snalažljivosti, lepota shvaćena kao posedovanje predmeta lepote, rođena u unutrašnjem pretincu sujete. Neskromna, vidna i pokazivačka – lepota menica i kovanica, lepota vlasničkih papira. 
Sve nasuprot gotovo nevidljivoj lepoti naspramne bašte u kojoj se kroz tri pokolenja uživalo, bez svrha i naročitog interesa îmanja.


Zaboravljena paulovnija

        U ne tako davnoj prošlosti beogradska bašta je bila povrtnjak i voćnjak, u tursko doba, spoj lepog i korisnog – vrt sa kiparisima, obdelana okućnica s voćkama, cvećem i vinovom lozom. Čuvene bašte starog Beograda bile su voćnjaci i vinogradi uz kafane, kao Nedeljkova, Manojlova ili Germanova, nazivane imenima vlasnika. 
U tokovima prerastanja varoši u grad, beogradska bašta je sve više sagledavana kao suvišnost, kao nepotrebni atavizam i sramotna nemodernost. Umesto cvetnih gradina, nova pokolenja Beograđana su dobijala neosunčana i prljava dvorišta, a ona su se, onako popločana, već lako doživljavala kao rentijerska prilika da ih obzidaju i zasvedu, pretvore u kvartir i stan za izdavanje. 
U utopističkom trenutku kosmopolitske Moderne, bašti je nađeno mesto na ravnim krovovima stambenih višespratnica, ali samo u crtežima i napisima, nikad zaista pod nebom. 
U celini, ovdašnja bašta je retko gde zaličila na francuski vrt nalik onima u Šembrunu, Kazerti ili Čestvortu. Čak je i dvorska bašta oko prvobitne kuće Stojana Simića, jednom poređena sa vrtom u Hempton Kortu, posle rata predata građanstvu kao javno dobro, ali izmenjena, sa parkingom na mestu muzičkog paviljona, bez fontane, zidanih i kovanih ograda – kao Pionirski park. Na najveću baštu starog Beograda – vrt i arboretum kneza Aleksandra Karađorđevića, podseća tek jedna zaboravljena i čudom opstala paulovnija u dvorištu kuće braće Spasića i Rašića u Knez Mihailovoj 45.


Baštica i drvce


Beogradska bašta je danas tek retkost i minijatura. U teškoj neprilici šta sa ovom dragom reči, kad već nestaje njenog nominatuma, pristajemo na varku i deminutiv: “baštama” nazivamo gvozdene ispade kafića na trotoare, a “bašticom” čak i asfaltirane staze oko tramvajskih šina poput onih koje se sada prave posred Bulevara kralja Aleksandra. 
Ista sudbina namerila se i na drvo – davnašnjeg baštenskog stanovnika. U sve skučenijem prostoru zelenila, drvo i Beograd su, naime, samo određeno vreme bili u prijateljstvu, brzo je nastupilo nadmetanje, dijahronija, i pitanje ko će prevladati. Kako se nije moglo kretati osim rastom svoje krošnje, drvo je iz bašte izbačeno na ulicu, u park i predgrađe. Iz privatnog preneto je u javni prostor, od privatnog postalo je javno dobro, od vlastitog i samo mog, svačije i ničije. 
U prostoru nemarenja, uz sijaset drugih, uvek važnijih poslova po državu i narod, brigu o drvetu preuzeli su oni koji ga ne vide – sve dok se njegovo tiho prisustvo, njegov koren i krošnje, ne ukrste sa uskipelom bukom “razvojnih projekata grada”. 
Tada drveću postaje strašno u Beogradu, verovatno onoliko koliko je Beograđanima danas strašno bez drveća. Kada se protiv njega povede i kampanja, kada se drvo proglasi za pretnju, a kada se razvoj grada razume isključivo preko naloga profita u podsticanom perpetuumu gradnje i novog naseljavanja, tada može postati moguće da se zbog “baštice” poseče bezmalo stoletni drvored; da se jedna šuma prepusti divljim novograditeljima, jedna ada pretvori u deponiju, a šetališta Ušća zamisle kao golet i staze Formule 2.   
   Diže se senzorska kapija.
Vlasnik “Čirokija” klizi na posao.

        Pol., 1-3. maj 2010.

                                                                                     
                                                                                     
                                                                                     Kraljice Marije, 13. 3. 2019.

Make a free website with Yola