GišaBogunović

           BEOGRAD KAKAV NEĆE BITI
                   

           NEDOSANJANI GRAD 
           
           Nezadovoljnici su skloni da kažu da se o Beogradu nedovoljno misli i sanja, da i u prošlosti nikada nije bilo dovoljno istinskog izdizanja iz realnosti beogradske, njegovog urbanizma i arhitekture. Nije se sanjalo i ne sanja se, dodali bi, iz bojazni da veliki snovi ne uslove i velike promene pa nam time odnesu i ono malo poznatog sveta, našeg šehera, palanke ili varoši. I bili bi samo delom u pravu. Veliki iskoraci jesu mahom izostajali, ali najpre zato što su ih uvek iznova osujećivali ratovi, sputavale nevolje, iznudica i politička trvenja.
            Ipak, ne bi se moglo reći da je Beograd nedosanjan grad, grad o kome se nije snevalo, i da ga nisu barem ponegde odredili nanosi mašte, pokoja vizija i gromoglasna ideja. Istina je, zapravo, negde po sredini. S jedne strane o njemu se sanjalo krhkim, plitkim snovima činovnika, tehničara i ekonoma, s druge, dubokim i zanosnim snom stvaralaca. Ovi drugi, nažalost, uglavnom su ostajali samo snovi. Kako bilo, izgled Beograda ne bi nimalo nalikovao današnjem da su se ostvarili ne samo oni najveći, gorolomni predlozi, nego bar nešto od onoga što je u pojedinim trenucima njegove istorije predlagano.
            Početkom druge decenije XX veka, o lepom izgledu Beograda odlučivali su i Francuzi. Tehničkom upravom Beogradske opštine predsedavao je mladi pariski arhitekta Eduard Leže, upamćen ponajviše po inicijativi za preuređenje Terazija 1911, kao i po izvedenom kaldrmisanju Knez Mihailove i okolnih ulica drvenom kamenom kockom. U Ležeove zasluge ubraja se proširivanje i modernizovanje Ulice kneza Miloša, tadašnjeg Šetališta, asfaltnim pešačkim stazama, trotoarom od kamenih ploča i kamenih prizmi, ozelenjenim parterom. Ulepšavajući ovu ulicu, Leže je Beograđanima održao dragocenu lekciju iz kulture gradouređivanja koja bi i danas trebalo da služi za nauk. Da bi se sačuvao lep ulični drvored on je naložio da se naročitim šinama, strpljivo i obazrivo, prenese svako pojedinačno stablo, neoštećeno i s busenom, nekoliko metara u stranu. Lep ulični drvored šetališta je sačuvan, a ulica proširena. Kakav primer onima koji su, čak vek kasnije, obnoć posekli preko četiri stotine platana u Bulevaru kralja Aleksandra!
            U isto vreme, početkom XX veka, verovatno Ležeovom zaslugom, plan d'embellissement Beograda – plan ulepšavanja grada – poveren je takođe Francuzu, ali belgijskom, znamenitom Albanu Šambonu, stvaraocu na vrhuncu slave. Kambon, kako su ga zvali čak i učeniji Beograđani, bio je dvorski arhitekta belgijskog kralja Leopolda II, urbanista briselskog Ostendea i Vestendea, projektant desetak pozorišta u Londonu, Amsterdamu, Parizu i Briselu. U Šambonovoj radionici sa čak dve stotine saradnika nastao je jedan od prvih obuhvatnijih planova uređenja srpske prestonice. Sačinjen je neposredno po okončanju Balkanskih ratova 1913. i javnosti prikazan tačno godinu dana posle bitke kod Kumanova. U njemu je nesavršena matrica Beograda bila provučena kroz sito akademske uravnoteženosti, stilske i sadržajne doslednosti, udešena po evropskom metru, a oslikana kao mreža monumentalnih arhitektonskih kompozicija, jasnih poenti, odlučnih i osmanovski širokih bulevarskih pravaca, sigurnom rukom uobličenih i ukrašenih trgova.

 A. Šambon, Terazije i Terazijska terasa

             Dovoljno je zamisliti kakvi bi vekovni urbanistički problemi Beograda bili rešeni da je ostvareno tek nekoliko Šambonovih inicijativa, na predloženoj osovini prestonice – pravcu Savinac–Slavija–Terazije. Da je, na primer, posred kružne Slavije, sa njenim zvezdasto raspoređenim uličnim kracima, bila postavljena zidana arka, jedan sasvim klasični slavoluk poput pariskog, imaginarijum beogradskog Arc d' Triomphe, davnašnja dilema o budućem izgledu tog, nikad uobličenog trga, bila bi otklonjena. Ili da je između hotela “Moskva” i “Balkan”, na Terazijskoj terasi i pod njom bio obrazovan niz manjih trgova sve do Ulice kraljice Natalije, ulepšan tzv. jardin suspendu – visećim vrtovima, kaskadnim baroknim fontanama i slapovima, rešena bi bila enigma ove gradske padine, a time, verovatno, i izlaska Beograda na reke. Ili kakav bi se monumentalni trg razvio kod današnjih dvorova, Starog i Novog, da je kojim slučajem bilo volje da se ostvari poprečni prodor od Ulice kralja Milana do današnje zgrade Narodne skupštine u vidu dva povezana trga: prvi, kojim bi dominirale skladne naspramne zgrade dvorova sa stubom – alegorijom slobode u sredini, i drugi, peristilnom kolonadom kružno opasan, u koji se, kroz "pobedne kapije", ulivaju dva moćna saobraćajna kraka iz Dečanske i Ulice kneza Miloša. Ubuduće, verovatno bi malo ko pomenuo odsustvo pravih trgova u Beogradu.

            Akademičarski promišljeno Šambonovo rešenje, i pored izvesne krutosti i prenaglašene herojske i arhaične note, nudilo je Beogradu upravo ono što će mu tada, ali i nadalje, nedostajati. Bio je to jedan niz jakih urbanističkih motiva, koji na okupu drže celinu njegove razlivene i neusaglašene kompozicije, i koji, kao tema u muzičkoj partituri, variranjem i umnožavanjem, nose u sebi klicu spremnu da se dalje rasplodi. Nažalost, tu životvornu klicu Šambonovih predloga, njegov sjajni, nabujali svet urbanog reda, sasvim je zameo Prvi svetski rat.           
            Njegovo pregnuće veoma brzo biće sasvim zaboravljeno, a akademičarski nauk polako će se povlačiti pred svežim i prevratnim idejama funkcionalista i modernista. Ponesenost vizijom savršenijeg Beograda u narednim decenijama iskazaće upravo oni: Nikola Dobrović svojim avangardnim predlogom o Terazijskoj terasi, Stanko Mandić, projektom Novog Beograda u mreži ostrva i plovnih kanala, danski arhitekti Dal i Lindharsten nacrtom kristalne Opere na Savi, Branislav Jovin, svojom do detalja promišljenom vizijom beogradskog metroa...


 

Alban Šambon, Zgrade ministarstava na Bulevaru kralja Aleksandra

Make a free website with Yola