GišaBogunović

 BEOGRAD KAKAV NEĆE BITI II

 NEDOSANJANI BEOGRAD


Kada je u oktobru 1913. Alban Šambon, znameniti arhitekta belgijskog dvora, srpskoj javnosti predstavljao izbor iz svoga dotadašnjeg dela, kao i celoviti plan za ulepšavanje prestoničkog Beograda, to je morao učiniti u jednoj nevelikoj sobi, nedostojnoj važne izložbe. Ponajmanje je taj prostor nalikovao na bleštave stilske enterijere ili pozorišna foajea koje je ovaj arhitektonski poliglota oblikovao u evropskim centrima visoke kulture poput Pariza, Londona i Brisela. Uokolo zidova sobe, u jednoj ravni pregustog niza, bili su poređani njegovi izvedeni projekti, crteži i skice, a po sredini, uvrh stepenastih postamenata prekrivenih draperijom, stajale su dve voštane makete, od kojih je jedna predstavljala budući Hram Svetog Save. Ispod, razbacani s namernom ležernošću, bili su položeni listovi urbanističkog rešenja beogradske varoši. 

Naime, do izgradnje “Cvijete Zuzorić” 1929. u Beogradu je vladala nestašica izložbenih prostora, pa drugačije, verovatno, nije ni moglo biti. Iza ovog značajnog kulturnog događaja nije ostalo ni čuvenje, niti kakav trag o pompi, poznatim zvanicama, zanimanju novinskih poslenika. Sve je, tek u dva stupca, prenela tadašnja “Štampa”, jezgrovito svedočeći kakav će biti izgled novog srpskog kraljevskog dvora, a kakve prirode “reforma” prostora oko tadašnje dvorske bašte. O događaju, kao i o samom planu, ćutalo je čak i stručno glasilo srpskih inženjera i arhitekata, a sve navedeno nije postojalo ni za “Beogradske opštinske novine”.

Nejasno i do naših dana neobjašnjeno. Šta je presudilo da jedan tako važan i opsežan arhitektonsko-urbanistički predlog, izrađen u inostranom ateljeu na glasu, uz zamašan trud i sredstva, potpisan čuvenim imenom kakvo je bilo Šambonovo, ostane prećutan, neusvojen, potom i sasvim zaboravljen. 

O razlozima je moguće samo nagađati. 

A. Šambon, Zgrada Pošte na mestu današnje "Albanije"

Bilo je to vreme, nezabeleženo u novijoj istoriji Beograda, kada je Šarl Leru bio zadužen za “parkiranje” – ozelenjavanje gradskih površina i skverova, Eduard Leže za tehničke poslove regulacije, nivelacije, kadrmisanja ulica i trgova, a Alban Šambon za celovito urbanističko uređenje Beograda. Možda i previše za sredinu poslovično surevnjivu prema strancima? Neumerene i preoštre kritike domaćih stručnjaka okupljenih u Udruženju srpskih inženjera i arhitekata na rad mladog i neiskusnog direktora Beogradske opštine Ležea, bile su deo ovdašnjeg “folklora”. Pohvale su u potpunosti izostajale, čak i kada su, prekrivene novim zastorom, zasjale Knez Mihailova, Kralja Petra ulica i Terazije. Već stvoreni odijum se sa Ležea lako mogao preneti i na Šambona, tim pre što je mladji verovatno učinio da njegov stariji kolega dobije posao u Beogradu. Glasovi otpora “stranštini”, a time i ukupnom preuređivanju Beograda, bili su tada posebno jaki čak i u Skupštini Srbije, gde su većinu držali Pašićevi radikali. Ulepšavanje prestonice na štetu neulepšavanja provincije, i još rukom stranaca, ništa je nego pretnja strane kulture domaćoj, smatrali su pojedini poslanici, ugrožavanje narodnog bića, slabljenje ratne sposobnosti zemlje. Pred takvom demagogijom, koja raste u strastvenoj i zaumnoj gradaciji, svaka je  modernizacija prestonice morala stati, a time i usvajanje planova kakav je bio Šambonov.

            

 A. Šambon, Kraljev dvor na Tašmajdanu

Nadalje, bez izuzetne spremnosti i jedinstva svih u hijerarhiji vlasti, sve do premijera i samog kralja, Šambonov predlog nije imao izgleda na ostvarenje. Bez toga, pripadao je mašti, još i više uporedi li se sa tadašnjim neslavnim građevinskim i komunalnim prilikama. Eklektični i velelepni Hram Svetog Save, pođimo redom, trebalo je graditi na Savincu, u neposrednom susedstvu haotično nastalog Novog Selišta ili potonje Čubure, koja je tek pre neku godinu uključena u građevinski rejon Beograda. Za tako kratko vreme, u “Zagrađu”, kako je jednom nazivan ovaj kraj, opština nije mogla izgraditi kanalizaciju, proseći, kaldrmisati i osvetliti ulice. Kamoli izmeniti samovlastan odnos prema uređenju grada, koji će i kasnije biti nemoguće iskoreniti, da pojedini vlasnici tapija ne dozvoljavaju prosecanje ulica preko svojih imanja. 
Nešto bolje je bilo okruženje za predloženu trijumfalnu kapiju na Slaviji, u centru Englezovca, ali je arhitektonski okvir na dodiru čak sedam ulica bio raščinjen, sveden na tek nekoliko spratnih zgrada poput Vučove i naspramne Aleksićeve kuće, starog hotela Slavija i Sale mira, te se o uređenom trgu na tako golemoj površini moglo samo sanjati, što se, zapravo, proteglo i do naših dana. Kompleks “kraljevskih srpskih muzeja” na Tašmajdanu trebalo je podići na mestu preopterećenog groblja i pijace stareži, čuvene Fišeklije, naročito vitalne čaršije nezdravih i sklepanih telalnica. Velike javne građevine poput berze, pošte, suda, opštine, ministarstava, trebalo je izgraditi u gradskom jezgru u kome je bezmalo 83% zgrada bilo prizemno, gde je tek manji deo bio zidan tvrdom građom, i dok se veći, kako je pisao Svetozar Zorić, davio u prašini, blatu i zarazi. Palate rafiniranog akademičarskog estetizma trebalo je podići usred varoši u kojoj je više od polovine višečlanih porodica živelo u vlažnim dvorišnim zgradama, a u 61% slučajeva obitavalo u jednoj sobi prosečne veličine 15,8 kvadratnih metara.  

 A. Šambon sa sinom Alfredom, Saborna crkva

Sudar izvesnosti i projektovane stvarnosti, sirotinje i željenog bogatstva, evropejstva i narodnjaštva, volje i zlovolje nadležnih, bio je isuviše težak, a sredina pritisnuta tegobom i pretnjom novih ratnih zbivanja, jednostavno nije mogla imati sluha za preobilno prisustvo Pariza u Beogradu. 
No, Šambonov predlog je bio tek plan, a u planove se ugrađuju katkad i namerno preuveličana očekivanja. Prave se i za budućnost, ali se ona krajem 1913. naprosto nije mogla videti. Već u prvim godinama mira, budućnost se ponovo javila kroz pitanje o Generalnom urbanističkom planu Beograda. Kao mnogo puta pre i posle toga, krenulo se iznova, bez osvrtanja, od velikih i potom neostvarenih snova.

Make a free website with Yola