GišaBogunović

ЧИТАЊЕ ГРАДА 

Споменик захвалности на Ташмајдану


Споменици Арчибалду Рајсу, Риги од Фере, Ламартину, Франше д‘Епереу, Ћирилу и Методију, сви имају своје дубоке разлоге у тесним везама или утицају ових личности на српску историју и културу. Како се у то уклапа државнички споменик Алијеву на Ташмајдану? Да ли је то споменик захвалности и, ако јесте, на чему та захвалност почива? На чињеници, недвосмислен је одговор, да су његови политички наследници уложили два милиона евра у реконструкцију Ташмајдана. Прихвативши страну донацију за обнављање парка и постављање споменика државнику о коме, уистину, тек одскора једва нешто и зна, Београд је тако продао не само историјско место са свом његовом повесном слојевитошћу, већ и интегритет и достојанство властите логике, која би нужно морала бити надређена инвеститорској


Први пут у повесници града, обнављање једног парка зависи од постављања једног споменика. Сазнаје се о томе испотиха, вероватно зато да се све одвије без велике ларме и нарочитог гласања јавности, у смерној утилитарности за Београд опсежних радова, али у утишаности која је већ на самом њиховом почетку прикрила рушење осамдесет стасалих ташмајданских стабала – догађај је прећутан, незабележен на градској телевизији, у новинама и радију.

Парк је средишњи београдски парк, Ташмајдански, поље ислојено и ометнуто историјом, античким коповима, османлијским и аустријским стратиштима, устаничком калваријом, тобџијским пунктовима, подземним сплетом лагума и ходника, прангијашким весељима у време палилулских панађура у порти мале Маркове цркве, државничким тријумфом у време читања првог хатишерифа, понајвише вековним стаништем мртвих – великим варошким гробљем у залеђу чаршије барута и старежи, упослене а убоге Фишеклије. Из укупног богатства ових слојева ниједан није издвојен нити видљив на данашњем Великом Ташмајдану – парку од 1954. године. Спомена на битке нема, нити на скромну цркву у којој су били сахрањени виђенији Обреновићи, па ни на догађај из 1830. године, када је с дашчаног чардака обнародован ферман о делимичној аутономији Србије и наследном кнежевском достојанству Милошу Обреновићу. Нема ни обележја да је од 1828. и потом деценијама овде било гробље, притешњено бројем гробних места већим него што је у то време било живих Београђана, а обележено силесијом надгробних споменика, међу њима и Книћанину, Коларцу, Даничићу, Скерлићу, Панчићу, који је у ташмајданску земљу био положен у ковчегу од оморике. Истина, данас у парку стоје спомен-обележја добровољцима бугарске легије из 1882, као и страдалима у натовском бомбардовању зграде телевизије 1999. године. Највише је ипак скулптура које су у новије доба поједини градови даровали Београду: дела Василева, Саболића, Вукосављевића, Њежића, Вулановића, као и Солдатовића, чија коњаничка скулптура Дон Кихота у парку стоји годинама обезглављена. Као какав нехотичан симбол декапитације Ташмајдана од властите прошлости.

Парк је, дакле, на Ташмајдану, а споменик од којег данас зависи његово обнављање јесте споменик Гајдару Алијеву, бившем политичком вођи совјетског, потом и независног Азербејџана – државе у Закавказју на обалама Каспијског мора. Одборници града, уз само један глас противљења, пристали су на условљену донацију и својој одлуци додали још једну: да се у парку, осим азербејџанском, постави споменик и неком домаћем великану. Избор је пао на споменик књижевнику Милораду Павићу, како се дословце објашњава у најтиражнијем домаћем дневнику, „пошто је он написао Хазарски речник, а реч је о потомцима данашњих становника државе која је понудила помоћ”.

Јесу ли Хазари потомци или преци данашњих донатора, није било питање од важности новинарима, ваљда не и самим одборницима града. Далеко им је била важнија спона која ће личност азербејџанског политичара и српског књижевника довести у најпростију значењску, а када обнављање парка буде готово, чак и исту физичку, фронталну раван. Ако је све како новине преносе, о споменику Милораду Павићу одлучивано је употребом аналогије недопустиве баналности – уочавањем везе између теме његовог најчувенијег дела и „хазарског порекла” председника Алијева. О споменику домаћем великану пресудио је на тај начин инвеститорски услов и потоњи прагматско-практични след, пре но његово укупно дело, по себи довољно за споменик у градском парку.

Свесним занемаривањем њихових значењских разлика, два споменика, два симболна предмета, носиоца идеолошких, културних, поетичких и бројних других конотација, повезани су огледалском симетријом и дијалогом у заједничком трајању. Споменик Павићу, при томе, енкодирали смо сами, знајући зашто баштинимо пишчево дело: његово место на Ташмајдану, његов смисао биће и у будућности јасно читљив и истакнут. Значење овог другог споменика, међутим, енкодирали су они који су у његово подизање уложили новац. Споменик Гајдару Алијеву наша средина, која га прима и узима на чување, тешко и може декодирати, протумачити и сасвим разумети.

Наиме, споменици Арчибалду Рајсу, Риги од Фере, Ламартину, Франше д‘Епереу, Ћирилу и Методију, сви имају своје дубоке разлоге у тесним везама или утицају ових личности на српску историју и културу. Како се у то уклапа државнички споменик Алијеву на Ташмајдану? Да ли је то споменик захвалности и, ако јесте, на чему та захвалност почива? На чињеници, недвосмислен је одговор, да су његови политички наследници уложили два милиона евра у реконструкцију Ташмајдана. Али, ако се позамашни новац одбије као разложни основ, има ли дубљих разлога за подизање тога споменика? Нема, нажалост, тешко их је наћи, јер не долазе из сфере историје и културе, па ни изразите блискости и билатералне традиције две земље, већ из простора прагмата и практикуса, из сфера тржишне и интересне френезије која правим споменицима, утемељеним у искреној побуди, јесте страна и сасвим непозната. Прихвативши страну донацију за обнављање парка и постављање споменика државнику о коме, уистину, тек одскора једва нешто и зна, Београд је тако продао не само историјско место са свом његовом повесном слојевитошћу, већ и интегритет и достојанство властите логике, која би нужно морала бити надређена инвеститорској.

Тврдо изливен и трометарски висок, споменик ће стајати на истакнутом јавном месту. Но, када Ташмајдан дочека и следеће обнављање, када се забораве нагодбе, донатори и донирани, извршиоци и наручиоци данашње обнове, када не буде ни сведока ововремених, суштински нејаких веза Азербејџана и Србије, неко поколење Београђана, свесније и одговорније од овог нашег, упитаће се о његовом смислу. Ако тај смисао не ухвати и, којим случајем, споменик пожели да уклони, биће то готово неизводљиво, јер је јавни споменик, из бројних разлога, неупоредиво лакше не подићи него уклонити.

Парк Велики Ташмајдан, од почетка обликован око монументалне осе, обновом добија још изразитију, издигнутију главну шетницу фланкирану споменичким фигурама Павића и Алијева. Да је захвалност донаторима изражена спомен-плочом, чак и попрсјем Алијеву, што би било тек донекле прикладније, на месту где визуелни догађај није толико истакнут, и карактер реконструкције парка био би другачији. Овако, доминантност скулптуре уз главну алеју која води цркви Св. Марка оставља утисак означености, обележености простора инвеститорским кодом. Ни поља за шах, ни расплетене и проширене пешачке стазе, које ће од Ташмајдана одузети још земљаних поља и траве, неће надвладати основни утисак да се слојевити Ташмајдан, са својом непотребно утамањеном флором, а трансмисијом једне политичке нагодбе, од својих грађана окренуо и одродио.

Отуда и питање које они постављају: ако се смисао подизања јавног споменика углавном исцрпљује у новцу уложеном у реконструкцију, значи ли то да и други имућници, барем по нечему заслужни, могу стећи право да подижу споменике у градским парковима уколико су кадри да инвестирају у њихову обнову?

Данашњи Београд, немајући одговор на ово питање, доспео је у фазу смућеног културног поља и опасне вредносне пометње. Јавни простори, тешко брањени и лако рањиви, све угроженије површине зеленила и градских паркова, још и више историјске локације, нису средњовековне властелинске проније које се могу продавати и куповати, које се смеју, по наредби кефалија, трампити за перпер, а дати на ползу овоме или ономе. Држећи до тог става, Београд се неће одрећи своје ширине и другости, већ само непојамног занемаривања свога. 

Make a free website with Yola