GišaBogunović

            

            DRP

 

            U urbanom žargonu mladih, englesko derp se javlja u dva osnovna značenja. U prvom, derp je budala, “bolid”, pežorativno “kreten”. U Vukovo vreme za takvog  bi se reklo “lak ispod kape”, a meni se dopada “ćušnut”. U englesko-srpski derp je transponovan s tvrdim i rolajućim r – “drp”. Zanimljivo je da kada se drp pročita unazad, dobija se etimološko “prd” za naš poznati glagol, ali i pridev “zaprden” iz prostog narodnog govora, što znači nešto slično gornjem, a bliže opisuje onoga ko se ponaša kao da mu je neko prdnuo u pamet. Drp je takođe, a to mu je drugo uobičajeno značenje, onaj nesrećni trenutak uhvaćen na fotografijama kao potpuna suprotnost idealu uspelog portreta. Gde portretisani izgleda, jednom reči, zaprdeno. Drp fotografije, recimo političara, dragoceni su deo izbornih protivkampanja, dok su u privatnim albumima to one isečene fotografije s ponekim ramenom ili rukom kojima je vlasnik nepoznat. Drpovi se tek izuzetno stavljaju na društvene mreže, retki su među fotografijama modernih olimpijaca i zvezda, drp je toliko neumoljiv da se ne može ni retuširati. Bojazan hoće li se na fotografiji “ispasti lepo” jedan je od brojnih njegovih preduslova, jer se drp rađa iz dodira sujete i prizivanja lepote, u sklizavanju prirodnog u izveštačeno, iščekivanja i nameštanja, u nastupanju usiljenosti prouzrokovane samosvešću.

            Nešto sam primetio, a verujem i vi, drp se dešava uglavnom ljudima i veoma je redak među fotografijama pasa. Verovatno zato što životinje nemaju “istorijsku svest”, kako je tvrdio Niče, niti poznaju onaj ljudski imperfekat koji ih neprekidno podseća šta im to beše život, šta behu oni u njemu, šta su danas, i šta bi, shodno svemu tome, da budu sutra. Premda nisam sklon da u tu teoriju sasvim poverujem, priznajem da moj pas Laza predstavlja oličenje života u sadašnjem trenutku. Jedna od najistrajnijih njegovih radnji, recimo, koja se proteže u vremenu a da joj intenzitet retko opada, jeste da me netremice gleda pravo u oči. To nije obično posmatranje, povremeno obaziranje ili žirkanje, već udubljenost do nemicanja i nedisanja, savršeni oprez, gutanje očima, zamalo pa vrebanje. To je ujedno i zurenje koje tumači i gotovo sve razume. Ali ne onom usloženom i već sluđenom pameću ljudi, već prirodnom koju su ljudi davno izgubili. Stoga je svaki moj mig značenje nad značenjima, viši svet značenja, a ja, uzdignut nad ostalim predmetima i bićima spoljašnjeg sveta, nadnaravno značajan, kao što u ljudskom svetu nikad ne bih mogao biti. Kad god ga pogledam, pa i posle dugo vremena i sasvim slučajno, dva oka gledaju pravo i nepomice. Pretpostavljam da su ljudi 19. veka tako gledali u prve dagerotipske fotoaparate u iščekivanju da im začudna mašina u jednom “magnoveniju oka” izmala portrete. Laza i ja smo zapravo u neprestanom odnosu fotografa i fotografisanog. A uglavnom zato što će mi, zna on dobro, prvom škljocnuti da je gladan, žedan ili neprošetan.

            Ali to me uopšte ne čini Lazinim vlasnikom.

            Pre svega, odbijam tu reč koja se uvukla, kao kakva ružna i strana pređa, da poveže čoveka i psa. Odbijam je jer pronosi imaoca i vlast u jednom odnosu koji sa imanjem, a ponajmanje s vlašću, ne stoji u bilo kakvoj vezi. Iz istih razloga takođe odbijam reči “gazda” i “gospodar”. Posebno odlučno odbijam sva značenja prinude koja se u tom odnosu ponekad podrazumevaju. Zato, kad ovde kažem “moj Laza”, to nije zato što sam ga prisvojio i udomio pa sad njime gazdujem i gospodarim, već zato što osećam da smo nekako od iste vrste i roda, pri čemu činjenica da je njegov nakot ipak pasji, ne menja baš ništa.

            Ali postoji međutim nešto neiskreno u tome što sam napisao. Reklo bi se da sam ispravno načelan kad sve gornje “odlučno odbijam”, ali gorka je istina da ja na to uopšte nemam pravo. Laza, ni formalno, ni pravno, ni drugačije, nije “moj pas”. Prvo, on pripada mojoj ćerki Danici, što piše u žutoj veterinarskoj knjižici, i to njenim rukopisom desetogodišnjakinje. Sasvim opravdano i zasluženo, jer ga je sama izabrala posle dugog istraživanja pasmina i kučećih naravi, i potom sve učinila da ga ima. Drugo, kad ja napolju krenem ovamo a ona onamo, Laza će bez razmišljanja i trčeći onamo. Treće, on se ni ne zove Laza, već Jaza, a to što ga zovem kako ga niko ne zove, dovoljno govori o meni i o mojoj bednoj želji da barem imenom ne delim koga deliti moram. Ništa zato što sam ja njegov revnosniji šetač, što ga češće hranim i kupam, više se s njim igram, čak ga i zorom šetam, i u celini se nad njim nadnosim i trudim, a mogao bih još ponešto da navedem sebi u prilog. Recimo da sam sa psima tobože iskusniji, ozbiljniji, da sam...  ali mi ne vredi. Mada ne znam jasno da protumačim zašto, pa to u potpunosti i priznam, Laza je izabrao koga će i s kim će.

            Da završim onda kako sam i počeo, modernim srpsko-engleskim.

            Danica zna odgovor, ironično mi i sa nadmoćnim smeškom objašnjava da je to nesumnjivo zbog njene epicness, odnosno epiqosity tj. da njen Jaza i nije mogao da se opredeli drugačije, birajući izmedju jedne sasvim obične, kao što sam ja, i jedne sasvim epske ličnosti, kao što je ona. Inače, da razjasnim ono što sam morao i sebi. U urbanom rečniku piše da je epiqosity (slobodno “epskost”) najviši izraz epicness-a, a zapravo sam smisao života. Epiqosity okreće svet oko ose, puni džepove novcem, čini Čak Norisa njim samim. Onome ko se sprema na bitku, kojih je u životu i previše, zato ne recite “Čuvaj se” ili “Srećno”, već: May the epiqosity be with you...

           Ovo sasvim dovoljno objašnjenje, ma koliko ironično, za mene je ujedno i porazno, jer podrazumeva da onaj ko je sluđen miljem i uglavnom pometen odgovornošću i brigom, kao što sam to ja prema Lazi, i nema ništa sa junaštvom i epikom. Iz toga se sasvim neumitno, a ispravno izvodi zaključak da je moja ćerka Lazin tj. Jazin epski junak, a ja, kao što se iz napisanog i vidi, njihov siroti rapsod. Ili verovatno još tačnije – njihov zaprdeni epikolog.


Prilog knjizi Ratka Božovića, Šapa u ruci, Čigoja štampa, Beograd 2012.  

http://www.chigoja.co.rs/Sapa_u_ruci_Ratko_Bozovic


Make a free website with Yola