GišaBogunović

       Читање града


       БИОДИВЕРЗИТЕТ НА РОШТИЉУ

       Један љубитељ природе, с лицем из три подваљка и очима у две црте, поребарке лежи на пропланку и једе. У градску шуму се довезао с групом пријатеља, без напора, на точковима лимузине, чију је унутрашњост напунио пивом и роштиљским месом. Испуњеног дана и задовољног стомака, отићи ће а да није коракнуо, и за собом оставити свој доживљај природе: црне угарке, пластичне боце, угажене пикавце и развитлане неразградиве кесе. Његов овонедељни поклон шуми није усамљен, свуд уоколо суграђани одвајкада чине исто, уз музику из аутомобила и дим са роштиља, истински по слову мужевних и прпошних рекламних слогана: било кад и било где, имамо право на добра времена, јер мушкарци знају зашто.

              Град насупрот природи

             Премда је град вишегенерацијско исходиште многоликих активности људске заједнице , његова лепота умногоме не зависи од потеза склада и вештине човекове руке. Посебно је видљива у ономе што, често срећном околношћу, та рука никад не дотакне, стога у ономе што у граду постоји пре града и потом га зачне заувек, попут гребена над морем, острва или реке. Суштинску разлику међу градовима чини то неартифицијелно, стога надархитектонско и надурбанистичко, мера наслеђене природе у њима, често и намерно одступање од сваколике вештачке уређености. Од сразмере изграђеног и неизграђеног, природе и грађених облика, зависе заправо особеност и идентитет града. У мегалополиско доба све драгоценије постаје питање уме ли град допустити и саживети се са природно датим а да га при том не угрози или пак поништи свеуређивањем и свеопремањем, ортогоналом и лонгитудиналом по броју подеока на лењиру. Исцртавајући сваку црту његовог пејзажа, администрирајући и бирократизујући колико и каквих предвртова или башта сме бити, смеју ли се, примера ради, високим стаблима у граду додиривати крошње.

              Врховне урбанистичке замисли, да тако назовемо оне напоре усклађивања најразличитијих градских енергија, неумитно су одређена начелом даљег унапређивања грађене средине, углавном сводећи природу на украс, дводимензионално зеленило и површ. У поретку такве изврнуте, често и спекулантске перцепције, чак и дрворед платана израстао до своје осамдесете године, који би се другде чувао као споменик култури града, у нашој средини био је недавно представљен као претња замало равна бауку државног банкротства у свету економије.

           Звездарска шума

           О сличном се, иначе, много шта може дознати из света. У вештачкој расвети избељеног телевизијског студија, млади интелектуалац, алумнус школа одрживости и биодиверзитета, објашњава пројектантски обрт који шуме, уместо стаклено-бетонске блокове, уводи у градове, с њима и понеки поток или чак водопад. У Јапану већ препушта природи читаве квартове и дојучерашње партаје. И лептир је, каже занесено, још лепши нађе ли се усред града, камоли корњача, јеж или славуј. Свака стопа земље у граду, која ће у јесен бити свуда презрено блато, мора се пазити и чувати као граду највредније и најрођеније.

                А Београд? Њему чак није ни потребан такав пројектантски твист, он то већ има, али тешко сагледава. Канда и види, али не зна и не уме право да вреднује и баштини. Рецимо шуму на Звездари, која одолева навалама старијих и новијих времена, једном као вис пресечен Лаудановим шанцем, други пут као Екмеклук, летње излетиште турских великаша, најзад као озелењени, али законом небрањени појас градског брда. И данас понегде опасна, гдегде и једва проходна и тајновита, нуди језу изгубљености, па је тамо и покоји багрем или јавор обележен планинарским црвеним кругом око белог. Тим шумским путевима, стопама утабаним, може се до врха, а тегобни канцеларијски дан нетом одува ветар који и по врућини зазвучи, понекад пахне као на Космају.

                Колика је то вредност и замашна привилегија, како се то благо држи и негује, шта се од њега очекује и чему служи, једва дотиче већину Београђана, тек издалека и помало, понајвише у роштиљском и ураначком заносу. Како данас изгледа, ова шума је граду дата да по њој разастре своје наличје. И не само то. Да је сваким даном на ситно уграби за себе, усели мртво, а разагна живо, растера птице, а утера најлон, конзерве, асфалтни пут и шут. Да је умањи и препусти ономе што од земље чини грађевинско земљиште, а од дрвета семафор, и присвоји да је најокретнији међу окретнима зазида у врт око какве архитектонске накараде са штрцаљком што роси неколико квадрата купљене тепих траве. И једну тују. Те да је онда, а то је већ правило за ову “локацију” међу агенцијама за промет некретнина, понуди тржишту уз следећи, стварни опис: Звездарска шума, одлична понуда. Стан, ВП+сутерен, 73 +55, 5 м2, са припадајућом гаражом 33, 65 м2 и припадајућим двориштем 180 м2. Грејање – гас, клима, кабловска, телефон, интернет АДСЛ, паркет "Кемпас", унутрашња врата масивна, ПВЦ, алуминијумске ролетне, блиндирана метална врата. Гаража – роло-врата на даљински, везана са станом (доњи ниво), а у двориште са горњег нивоа кроз терасу из дневне и спаваће. УКЊИЖЕНО, 175000 Е.

                 Све док усред Звездарске шуме буде укњижених станова и кућа, a некадашњи простор шуме буде “припадајући” нечијем дворишту, и поред снажне грађанске иницијативе, али и отегнутих припрема за законску, па и тада само папирнату заштиту најнижег, трећег степена, она ће имати неупоредиво више заторника, агената, дрвосеча и тровача него бранитеља. Биће од свих зелених градских ареала највише на дохват граду да је забрложи, преполови и поништи. Доживеће неславну садашњост београдских “зелених површина” попут Теразијског и Ташмајданског парка, који уз лакоумно одобравање грађана полако задобијају форму градских тргова. Није чудо, јер у многој глави природно добро уопште није градотворно, оно је граду противстављено и туђе, неукротиво и дивље, те га озбиљно побија и угрожава. И не само природа, градска шума и дрво, већ и свако и све што стоји насупрот погушћавању грађене средине и њених облика – што скупљих на тржишту, што уноснијих у заради.

               А све убедљивије, поразније и болније, упркос томе што нас природа сваким даном гласно опомиње да грешимо, сасвим је обрнуто: у свом незаустављивом ширењу на њену штету, неукротив и диваљ је само град.

”Политика”, КУлтурни додатак, 3.9.2011.

Make a free website with Yola