GišaBogunović

            Čitanje grada 

            ČUBURA BEZ RODOSLOVA

            S čuburskim „molerima, zidarima, skupljačima krpa, decom koja ne idu u školu, sviračima, amreldžijama, šankošima, pekarima i berberima” logično je otputovao i karakter mesta, s kojim naivno još možda računa neki kupac novog stana na Čuburi. Čubura je iz tih razloga verovatno i najžalosniji primer „izgubljenog mesta” u posleratnoj istoriji prestonice

            

           Piše: Slobodan Giša Bogunović

           

            Himna svetitelju oglašava se zvonima sa Hrama svetog Save i putuje do male čuburske raskrsnice. Tamo je, od buke gradilišta i automobila, malo ko i može čuti. U oblaku dima strašne purnjave kamionskog auspuha, radnici nasred kolovoza lopatama pretovaruju šljunak. Proći se ne može ni kolovozom, ni trotoarom gde nahereno stoji sanitarna, zeleno-bela kabina, a naspram nje i dva kontejnera iz kojih se već u podne prelivaju đubre i šut. Ne može se ni unazad, ni okolo, još manje preko i odozdo, pa su u tesnim ulicama oko raskrsnice sve duže kolone sučeljenih vozača koji se nadgornjavaju sirenama i gestikulacijom. U apsurdnom trku zadimljenom Čuburom, zaustavljena je i džogerka sa znojnicom oko glave.

            Svako sa svojom nelagodom, idejom kuda i kako, sa svojim zašto i zato, svako u sukobu sa onim pored, ispred i iza sebe.

          Pre dosta godina, opisujući Slaviju svoga detinjstva, jedan ugledni kompozitor, muzikolog i istoričar umetnosti, delio je ljude na Svetozare i Tugomire. Kada se iz gradske truleži pomoli svetao i čvrst arhitektonski oblik, prvi ga dočekuju osmehnutih lica, dok drugi, „u ime humanizma” i zelenila, nikako da prežale srušene straćare, upokojene, najčešće kafanske znamenitosti. Tugomirima je poručio da se presele u Aranđelovac, jer se beogradski asfalt ne može pošumljavati, a sa Svetozarima jasno podelio stranu. Stideći se Čubure i njenih „turskih metastaza” što dopiru čak do Cvetnog trga, zavapio je: Rušite to!

          Čini se da je ovaj performativ obavio svoje i da se danas – u preinačenom Beogradu dvadeset prvog veka – više i ne mora ponavljati. Majušne i nehigijenske gradnje, u sirotinjskoj dvojnosti sobe i kuhinje, bašte i česme, nestale su ili su se same urušile, a pojedine su, kao u ulici Stojana Protića i Dubljanskoj, skliznule u alavatnu, četvoroetažnu jamu susednog gradilišta. Duž uzanih ulica i ivicom blokova izgrađena je gradska stambena četvrt i prepuštena novim žiteljima. Slika udobnosti stanovanja u spratnim, višeporodičnim zgradama novog naselja, u međuvremenu je ozarena i vidljivom pozlatom blizine Svetosavskog hrama. Zašuštao je ko zna čiji i kakav veliki novac. Vrednost pogleda na Hram, makar i na krajičak njegovog krsta, iluzija starogradskog življenja u dosegu zvuka crkvenih zvona, odmerena je investitorskim okom i dodata računu priželjkivane ekskluzivnosti. Čuburske bunare, sobe i kujne, rezeda kredence i budilnike koji sto puta idu na popravke, a koje je opevao Libero Markoni, odmenili su neomodernistički enterijeri, ali i oni s polijelejima, pudrezama i markizama, dok su u podzemlja višespratnica uterani vozni parkovi i hiljade konjskih snaga. Nekadašnje Čuburce, koji su duboko disali "s čankom skromne leće", izgnala je vojska dobrostojećih s rezervom u dvokrilnim hladnjacima dupke punim hrane.   

 

          Sve to u kraju koji je ostao talac jednog postava ulične mreže iz vremena starijeg od motorizovanog gradskog prometa, iz vremena Novog Selišta i Savinca. Njegove, brojem i veličinom tada određene, uzane ulice i raskrsnice, postale su neprijatelj saobraćaja, kakve su uostalom i sve druge, kako je pisao pragmatični Korbizje. Nabujalo i otežalo tkivo Čubure danas se drži na telu neizmenjene i nejake skeletne građe. U njemu, usred stiske i meteža, a ko zna kakvih u budućnosti, životno bilo Mutapove, Mačvanske i Ulice patrijarha Varnave kuca tahikardijski čujno, neuporedivo brže nego kada su ih zvali Dva zlatna ključa, Misirskom i Patroldžijskom ulicom.

          Sa svakim novim i gordim "arhitektonskim telom” uz to, Čubura je postajala sve više nalik arealima na obodima nove Zvezdare ili Banjice. Ovo stoga što izgled i karakter njenih građevina nije bio određen mestom već urbanističkim programom i prolaznom arhitektonskom modom. Njene ulice su pretvarane u automobilske parkinge, u senovite i uklančene koridore bez drvoreda, a nekadašnje bašte i poneki vrt u vlagom natopljena, stešnjena unutrašnja dvorišta i svetlarnike. Njeno neprovetreno i neosunčano jezgro optočili su joj soliteri i sa uzdanjem u progres u svoj odlučnosti nagovestili izgled budućeg Vračara.

          Kao i u mnogim delovima Beograda, na Čuburi je građenje izvorno novoga –aedificare, grubo odgurnulo colere – građenje kao negovanje. Činjeno je to bez naročitih predomišljanja i raspri, ali i bez imalo želje da se ovome kraju prizna da je po mnogo čemu bolji i različit od drugih. Sa svetozarskim nehajem bespovratno je odrinut čitav svet raznolikih boja, sazvučja i mirisa, atmosfere i posebnosti, precrtano mu je stablo i namerno zagubljen rodoslov. S čuburskim „molerima, zidarima, skupljačima krpa, decom koja ne idu u školu, sviračima, amreldžijama, šankošima, pekarima i berberima”, ali ne samo njima, logično je otputovao i karakter mesta, danas nepovratno izgubljen u Sokolskoj, Dubljanskoj, Graničarskoj, Stojana Protića, s kojim naivno još možda računa neki kupac novog stana na Čuburi. Ali, kako duh mesta preživljava samo uz negovanje, uz građenje kao razborito nastavljanje i usavršavanje, uz obazrivu i promišljenu kulturu građenja, a ne kroz puko aedificare, umesto njega ostale su samo fizičke i matematičke datosti – izražene jedinicama: etaža, kvadrata, strane valute. Čubura je iz tih razloga verovatno i najžalosniji primer „izgubljenog mesta” u posleratnoj istoriji prestonice.

          Da je kojom srećom prepoznat, a velikim čudom i nastavljen promišljeni graditeljski obrazac iz vremena međuratne urbanizacije Čubure, tako nije moralo biti. Jedan obazrivi standard, ustanovljen u srazmeri prema širini ulica, gustini naseljenosti, insolaciji i provetrenosti, a iskazan, primerice, kućom Obradovića arhitekte Branislava Kojića na uglu Mačvanske i Tamnavske, oblikovanjem Mutapove ulice, kao i zelenim predahom s platanima na susretu Graničarske i Dubljanske, kao i nizom građevina s predbaštama u Mačvanskoj ulici, posle rata je sasvim odbačen. S njime i jedna prihvatljiva, u smernom hodu osmišljavana varijacija čuburskog identiteta.

          Nasred uveličane i propete, tranzicijske Čubure, tog novog naselja raskida i diskontinuiteta, stoji i danas, kao burleskni otisak njene nekadašnje majušnosti i onovremskih ekonomskih potreba, već otpisana stara čaršija u Makenzijevoj. Iz ugla usijane graditeljske industrije, koja će gotovo svaki kraj ostaviti bez loze i porekla, izgleda komedijaški i prepoznati, kamoli oglasiti potrebu da se, u nekakvom obliku, podrži njeno barem delimično očuvanje. Razmere otpora bile bi i veće od onih kojima je u godini smrti Ranka Radovića otpočeo brahijalni napad na autorov, zacelo, testamentarni centar „Pejton” s namerom da se tamo podigne oksimoron od obdaništa na garaži. U larmi graditelja i preprodavaca skupih čuburskih stanova i višespratnica, zaglušen je takođe zavet Libera Markonija da se makar u nekoj od straćara osnuje umetnička radionica i njegov legat.

          Nije čudo, kad nema ni računa ni predračuna niti bilo kakve vizije isplativosti. Ko danas uopšte koristi usluge zanatlija? Ko bi se danas uopšte zauzeo za neku straćaru? Ko danas uopšte čita poeziju?

          No, ustukne li se sasvim pred nasrtajima trgovačkog uma, pred nezasitim interesima krupne trgovine, koji su na delu ne samo na Čuburi, ko će nego pesnici i zanatlije primetiti da je dosta i da je previše, da već i sami stvari biramo po robnom znaku, a ne po vlastitom ukusu, da nam je mera kao svačija? Odatle do stanja da smo i sami broj i da se cela naša posebnost svela na to biramo li između „Ušća” ili ”Delte”, samo je mali korak; i mali je korak do uništenja grada kao pozornice šarolikosti i različitosti.    

            Spasavajte to!*


"Politika", KUN, 30.10.2010.


____________________________________________________


ČUBURA

(deo Poeme) 


Mi, ljudi, Čuburci, 

rodoljubi, đaci, i suludi igrači 

DOMINA, MUNTE I RATA 

ispravljamo svoje vratove kad grune proleće. 

Gde odoše ti klovnovi Čubure, 

koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu! 

Malena moja Čuburo, zelena zemljo, 

raspevana krajino, na bregu! Diši! 

Ostani bar još malo, dok živim. 

Još koji dan sivi. Još koji dan blagi. 

Ostani da te vidim pod nebom majskim 

kad sviću devojke nove i za mene i za tebe! 


O, Čuburci, ako vas još malo ima, 

čuvajte svoja topla nedra! Dišite! 

Dišite duboko, Čuburci! 

Vi ste nada zemlje ove! Vi, skromni mladići, 

koji lutate bregovima preostalim! 

Pokažite kako se diše i umire 

za malu baštu, za sobu i kujnu, i rezeda kredenac, 

sa budilnikom koji sto puta ide na popravke, 

i mnogo puta ne zvoni i ne budi u pravi čas, 

a vi ste budni pre njega! 


Dišite moji Čuburci! Mala, ali smela vojsko! 

Nedisciplinovana vojsko! Ratnička vojsko! 

Dišite i živi i mrtvi Čuburci! Dišite! 

Neka svi vide kako se diše sa čankom skromne leće! 

Dišite Čuburci! Pomrli su bunari naši, 

a možda će i žute fasade kuća 

bačenih u lipare, među niske ograde! 


Dišite Čuburci! Vi ste vreme ovoga grada! 

Najbolji sinovi Beograda! 

Vama pristaju i pamučne košulje i gumene čizme 

i stari revolveri. 

Vi ste smeli vozači oronulih kamioneta! 

Vi ste ludi drugari! Dišite! 

Pokažite ljudima, došljacima, 

gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra! 

Dišite Čuburci bezazleni. Na svakom mestu! 

Budite orni i hrabri! 

Dišite braćo moja, drugovi moji! Dišite, dišite duboko! 


Slobodan Marković (Libero Markoni)

       

 

Make a free website with Yola