GišaBogunović

ЧИТАЊЕ ГРАДА


ЧЕКАОНИЦА АНТИ-УРБАНА


Чемерна чекаоница у којој се, брзо старећи, отрајава за исправу, запослење, лекарски преглед, операцију, вртић, стан... остаће зато и даље мучна метафора нашег друштва. Осим оних који се у чекаоничким редовима лако сналазе, данас су ту и они научени да свој ред стрпљиво сачекају, не прескоче и не заобиђу, али су управо зато, поразно, грађани другог реда


У узаном и ружном ходнику тридесетак људи тиска се у дугачком реду. Зидови ходника су допола зелени као у болницама, нема прозора, само затворених врата, светло је ту од раног јутра вештачко. На вратима су исписане бројне поруке упозорења, многе лепљене једне преко других. Како проветравања нема, дише се устајао и кисели ваздух, а стоји уз канту за ђубре, електричну утичницу, столицу која је једном била фотеља, а понајвише и понајгушће, тик уз врата. Када је тишина, усахли погледи чекача упрти су у тачке: ципеле, своје и туђе, део зида, натпис на вратима, смолави линолеум пода. Без изузетка је у ходник свако угнан као у тешку мору, али је у свом хтењу да се домогне шалтера иза врата с протоком сати јачи, вођен циљем који је из минута у минут све значајнији. Чекање је зачараност, записао је Барт, исткано од забрана, у бескрај, до срамоте.

У ходнику се сударају два света: они који чекају и они који ту намеру немају. Ови други, беспризорно изделаним пречицама, на различите начине пребацују себе у поље шалтерске Аркадије – болесни су, изнемогли или једноставно дрски. Доцније, обављеног посла или с неком потврдом у руци као дебелим уловом, углавном излазе разведрени и оздрављени, тобож захвални дугачком реду из којег су утекли да помогну себи и одмогну свима.

Кроз иста врата, такође, без куцања и ћутке, намрштени, пословно журни и силни, све време улазе и људи којима бројеви не требају, они који свој ред знају да закажу сами, преко и мимо сваког реда. Када се то деси, чекаоница се ускомеша и сви озлоједе, неко опсује, неко преврне очима, па се у заједничкој муци опет сви умире и ућуте. 


Простори чекања 


Превише је оваквих призора моралне и друге беде у чекаоницама широм Србије, а овај је из центра Београда. Парадоксално јесте, али ти простори понижења, згаженог грађанског достојанства, прекоредног чудоређа, поткупљиве и лоповске праксе, станице су полиције, државних испостава у чијој су надлежности, уз много шта још, управо ред, законитост, заштита појединачног права, поштовање прописа. Најпосле и издавање оних исправа које јамче име и презиме, уз остављене отиске и фотографије, посредно одвраћају од помисли да се недела исплате, али и оне друге, с којима би се најрадије отправили на пут. Но, нема тог грађанина коме се није јавила примисао на макар ситно непочинство само да заобиђе ту чекаоницу која га иста дочека сваки пут када се у њу врати, а институције државе том приликом још једном обезвреде, омаловаже и замрзе. Па и она да се ту више никада вратити неће, само ако се докопа пасоша: као место стицања првих таквих помисли и жеља, као државни простор на граници матице и дијаспоре, чекаоница је означитељ и свих овдашњих путовања без повратка.

Од свих простора, чекаоница је такође најближа времену, јер га окупља и растеже у трајање, зауставља свакодневицу и њену многоликост претвара у једноликост циља. У њој су, зато, нарочито заплетене бројне социјалне, менталитетске и патолошке појаве, али је она код нас по правилу исход најнижег схватања културе простора. Да су приватни, могли би бити по вољи и могућностима власника, слика његовог укуса и образовања, али су то простори државни, који стоје ван система урбанитета и основне цивилизованости. Као такви, они у наше време преносе древну супротност између дворских и пучких простора, при чему је разлика невелика, први су данас претежно намењени државној репрезентацији и администрацији, а други грађанима, и то на начин да многи не заслужују ни функционалност ни дигнитет, некмоли пројектантски интелект и прагму.

Навикнута на санкцијске редове, који су се преливали на улице и тргове уз банке и продавнице, па и оне постсанкцијске испред пошта и најновије у станицама полиције, многа је свест о условима, просторима, трајањима и разлозима чекања овде омамљена и збуњена. Не тако давно, у сателитски видљивим редовима код Лондона или на Тргу Републике копнило је старо и младо, на донетој столици или без ње, дању и ноћу под кишним или ведрим небом; многи су изучили чекање као плаћени посао. Уз таква крајња искуства постало је сасвим прихватљиво да најпростији коридори и комуникације у полицијским па и општинским и болничким зградама, попут пролаза, ходника, чак и степеница, буду чекаонице, тим згодније што су унутар зидова и под кровом. 


Наличје балканства


Одлагање да се ова област уреди чврстим стандардом у коме би физичке димензије човека и његова удобност биле једино мерило, а достојанствени и оплемењени простор уливао поштовање па и уводио интринсични ред, има дубљи разлог но што су материјалне невоље и болести транзиције. У неорганизованим, скученим и антиурбаним просторима мрља, таме и тескобе, много шта је мутно и могуће, на дохват кваке и везе, сваки је ред могуће изврнути у хаос који скрива и трагове замеће, а документ, лични, па и државни, добавити поистиха и испод руке, уз враголасти миг и „дођем-ти” по рамену. Колективна и појединачна одговорност при том махом изостаје: за све је крив Други, кога заправо и нема.

Ко зна који пут друштвена стварност се тако истиче наличјем свога балканства, окована билмезлуком и лоповлуком и утегнута у стеге заосталости и некултуре. Чемерна чекаоница у којој се, брзо старећи, отрајава за исправу, запослење, лекарски преглед, операцију, вртић, стан... остаће зато мучна метафора нашег друштва, а чекање у реду и даље бити ”парадни марш беде”, што би рекао Бењамин. 

Но, осим оних који се у чекаоничким редовима лако сналазе, данас су ту и они научени да свој ред стрпљиво сачекају, не прескоче и не заобиђу, али су управо зато, поразно, грађани другог реда. Хтели не хтели, духом се онда размахују далеко одавде и окрећу томе као благом сунцу. Када се овде стаса у образованости и врлини, разлуче и усвоје праве вредности, из грла страни језик пропева налик своме, а при том добро очека што се дочекати не може, одавде се углавном одлази. Када организујемо и упристојимо просторе свога чекања до сношљивости, до предвидљивости и сазнања колико ћемо још чекати, па чекање најзад и сасвим протерамо из живота, тада можда сва остајања надброје сва одлажења.

Претрајавање у понижавајућем чекању угрозило је опасно и сам смисао циља, као у оног заљубљеног царског чиновника о коме је писао већ поменути Ролан Барт. „Припашћу вам”, казала му је милосница, „када у мом врту, под мојим прозором будете провели стотину ноћи чекајући ме док седите на столичици”, Али, деведесет и девете ноћи, мандарин се диже, стави столичицу под мишку и оде.


”Политика”, Културни додатак, 06.11.2011.

Translate This Page

Make a free website with Yola